Особама са схемом саможртвовања може бити проблематичан моменат одлуке да постану родитељи. Врло често за особе које су дубоко саможртвујуће, то може бити преплављујуће.
Ако је дете оно што се очекује и подразумева од мене да се саможртвујем – како је онда то тек велико ако се већ овако жртвујем за све остало?
Реченица коју чујем често на терапији је: „Ако то урадим, имам утисак да ћу изгубити себе.“
Оно што клијенти са овом схемом знају јесте да се потпуно дају и да не знају да поставе границу, и онда родитељство виде као опасну ситуацију, где ће изгубити себе.
Прочитајте и: Шта нарцисоидна мајка чини ћерки
Када погледамо како саможртвовање настаје, то су често људи који су од најранијег детињства, морали да порасту и да преузму улогу родитеља, ми то зовемо парентификовано дете – постали су родитељи као мали – што најчешће значи да су водили бригу о млађем брату/сестрама зато што родитељи из разних разлога нису били у стању, или су имали разне обавезе које родитељи нису могли сами да обављају типа кувају, пеглају, перу, или су били саветници родитељима, мирили их, учествовали у њиховим браковима, и онда често кад је та прича нећу да имам своју децу јер – ја сам своју децу већ одгајио, ја не могу сад да гајим нову децу.
Што каже један мој клијент, ја имам двоје деце, једно 60 друго 65 година, и ја нисам спреман да будем поново родитељ.
Одређени број људи долази на терапију са доживљајем да су везе кавез, из кога не може да се побегне, што води до избегавања односа.
Парадокс избора често виђен у терапији је да клијенткиње са овом схемом бирају:
• нарцисе
• крхке нарцисе
Први тип је емоционално дистанциран, где оне улазе у подређивање, и трпе контролу. Други тип води до саможртвовања, и често ћемо слушати о истинском незадовољству везом али немогућношћу да се иста прекине. У оба случаја хемија је јака.
Код другог типа, дешава се понекад развод, када чујемо реченицу:“Он је друго дете у кући, не треба ми то.“
Одређени број клијенткиња долази на терапију баш пре одлуке о родитељству, када слушамо о партнеру који је контролишујући или манипулише својом рањивошћу, где се у очима клијенткиња неретко види као дете које треба спасити. Културолошки гледано, од мушкараца се генерацијама уназад очекивало саможртвовање – захтев да се син одрекне школовања и остане да брине о родитељима. И данас можете видети изузетно успешне мушкарце, емоционално условљење да остану крај својих родитеља. Они неретко немају децу јер се нису емоционално развели од родитеља, а врло често ни одселили од њих. Савремена жена какав сценарио више не види као место сигурности, већ место породичног неслагања и раздора. Тако жртвујући се за родитеље, многи мушкарци постају очеви тек у касним четрдесетим и педесетим када им родитељи више нису живи. Иако им партнерке могу указивати на то, то је чешће разлог прекида него разрешавања саможрвовања. Није редак ни сценарио изласка из породице, добијања деце, затим развод и враћање код родитеља.
Најтежи облик је када видимо да је одрасла особа и даље у саможртвовању, па остане заглављена на породичном имању, без икакве свести, амбиције и познавања о сопственим жељама. То се може огледати кроз жртвовање професије – преузимање постојећег бизниса, или остајања у мањој средини. Нажалост, у таквом саможртвовању каријера замени децу. (Може бити код оба пола). „Ти си ћерко татин син.“
Извор: ИГ страна Причајмо о томе