Osobama sa shemom samožrtvovanja može biti problematičan momenat odluke da postanu roditelji. Vrlo često za osobe koje su duboko samožrtvujuće, to može biti preplavljujuće.
Ako je dete ono što se očekuje i podrazumeva od mene da se samožrtvujem – kako je onda to tek veliko ako se već ovako žrtvujem za sve ostalo?
Rečenica koju čujem često na terapiji je: „Ako to uradim, imam utisak da ću izgubiti sebe.“
Ono što klijenti sa ovom shemom znaju jeste da se potpuno daju i da ne znaju da postave granicu, i onda roditeljstvo vide kao opasnu situaciju, gde će izgubiti sebe.
Pročitajte i: Šta narcisoidna majka čini ćerki
Kada pogledamo kako samožrtvovanje nastaje, to su često ljudi koji su od najranijeg detinjstva, morali da porastu i da preuzmu ulogu roditelja, mi to zovemo parentifikovano dete – postali su roditelji kao mali – što najčešće znači da su vodili brigu o mlađem bratu/sestrama zato što roditelji iz raznih razloga nisu bili u stanju, ili su imali razne obaveze koje roditelji nisu mogli sami da obavljaju tipa kuvaju, peglaju, peru, ili su bili savetnici roditeljima, mirili ih, učestvovali u njihovim brakovima, i onda često kad je ta priča neću da imam svoju decu jer – ja sam svoju decu već odgajio, ja ne mogu sad da gajim novu decu.
Što kaže jedan moj klijent, ja imam dvoje dece, jedno 60 drugo 65 godina, i ja nisam spreman da budem ponovo roditelj.
Određeni broj ljudi dolazi na terapiju sa doživljajem da su veze kavez, iz koga ne može da se pobegne, što vodi do izbegavanja odnosa.
Paradoks izbora često viđen u terapiji je da klijentkinje sa ovom shemom biraju:
• narcise
• krhke narcise
Prvi tip je emocionalno distanciran, gde one ulaze u podređivanje, i trpe kontrolu. Drugi tip vodi do samožrtvovanja, i često ćemo slušati o istinskom nezadovoljstvu vezom ali nemogućnošću da se ista prekine. U oba slučaja hemija je jaka.
Kod drugog tipa, dešava se ponekad razvod, kada čujemo rečenicu:“On je drugo dete u kući, ne treba mi to.“
Određeni broj klijentkinja dolazi na terapiju baš pre odluke o roditeljstvu, kada slušamo o partneru koji je kontrolišujući ili manipuliše svojom ranjivošću, gde se u očima klijentkinja neretko vidi kao dete koje treba spasiti. Kulturološki gledano, od muškaraca se generacijama unazad očekivalo samožrtvovanje – zahtev da se sin odrekne školovanja i ostane da brine o roditeljima. I danas možete videti izuzetno uspešne muškarce, emocionalno uslovljenje da ostanu kraj svojih roditelja. Oni neretko nemaju decu jer se nisu emocionalno razveli od roditelja, a vrlo često ni odselili od njih. Savremena žena kakav scenario više ne vidi kao mesto sigurnosti, već mesto porodičnog neslaganja i razdora. Tako žrtvujući se za roditelje, mnogi muškarci postaju očevi tek u kasnim četrdesetim i pedesetim kada im roditelji više nisu živi. Iako im partnerke mogu ukazivati na to, to je češće razlog prekida nego razrešavanja samožrvovanja. Nije redak ni scenario izlaska iz porodice, dobijanja dece, zatim razvod i vraćanje kod roditelja.
Najteži oblik je kada vidimo da je odrasla osoba i dalje u samožrtvovanju, pa ostane zaglavljena na porodičnom imanju, bez ikakve svesti, ambicije i poznavanja o sopstvenim željama. To se može ogledati kroz žrtvovanje profesije – preuzimanje postojećeg biznisa, ili ostajanja u manjoj sredini. Nažalost, u takvom samožrtvovanju karijera zameni decu. (Može biti kod oba pola). „Ti si ćerko tatin sin.“
Izvor: IG strana Pričajmo o tome