Кад имате посебно дете – и ви постајете посебни

септембар 15, 2016

Искрено, и мени је требало неко време да сама схватим ово што сам написала у наслову. Живот је непредвидив и често нас изненади, ствари ретко теку глатко и предвидиво, турбуленције су неминовне, а на нама је да научимо како одржати равнотежу.
autizamКада имате посебно дете, мало по мало и на вас прелази та његова аура посебности. Та реченица није никаква интимна утеха једне мајке детета с тешкоћама у развоју, већ напросто животна чињеница саздана од чистог, непатвореног и сто посто искреног искуства.
У тренутку када сам почела да пишем овај блог мисао водиља била ми је предочити читаоцима један вид другачијег родитељства. Како пре свега прихватити чињеницу да имате другачије дете, саживети се с њом, како преживети, како живети и, на крају, како уживати.
Могла бих писати о томе што мислим о повезаности вакцина и аутизма (иако је мој спиритус мовенс питање како даље, а не зашто… нек се тиме баве неки други људи стручнији по том питању), затим шта мислим о биомедицинском приступу, дијетама и узимању суплемената, на какав смо се вид рехабилитације одлучили, на што ћу радо одговорити свима који ме посебно питају, а овде ћу рећи како нисам лекар, психијатар, нутрициониста или дефектолог. Ја сам само мама једне предивне јединствене девојчице и пишем о ономе што најбоље знам – како једноставно волети и ухватити живот пуним плућима.
Како сам се повезала с доста родитеља деце с тешкоћама у развоју, с већином виртуалним путем, сведок сам њихове патње. Њиховог умора, резигнације, засићености у борби с ветрењачама. С тугом сам приметила како су многи од њих допустили да аутизам њиховог детета обузме и њих. Да их обузме и туга, и огорченост и јад, и да то крене да управља њиховим животима и њиховим односима с људима… све то знам јер сам и сама била у тој ситуацији. Прошла сам цео спектар тих емоција, искусила све и схватила да не могу тако да живим. Да то није фер ни према Марији, ни према њеној браћи, ни према нама као породици.
Требало је почети испочетка, поставити ствари другачије. Како се оно каже – када ти живот понуди лимун, ти направи лимунаду.
Одмакнула сам се од свега негативног, дистанцирала се од властитих суза и црних мисли, престала бити јадна због ствари које Марија не може и почела истински уживати у ономе што ми то дете свакодневно пружа. Сваки дан један њен бисер разгали ми срце. Баш јутрос сам је одвела у вртић, весело је цупкала према својој соби, насмешила се обожаваној тети, узела је за руку и пољубила јој ту руку. И како да ја сад жалим над изостанком уврежене комуникације ”добро јутро, како си, јеси ли гладна”, кад сам уместо тога била сведок оног невербалног, али потпуног и најдубљег дечјег исказа љубави и привржености… Разумете ли сад како полупразна чаша постаје не само полупуна, већ пуна до самог врха? Кад сам освестила самој себи да је Марија управо рекла ”Тето, ја те волим” престало ми је бити битно што не поседује куртоазну комуникацију. Још једном ми је скинула копрену с очију и срца и указала ми шта је заиста битно. Када имаш крај себе некога ко ти то чини на дневној бази то постане истински благослов.
Сјај њене посебности тако је мало помало почео обасјавати и нас, њена урођена срећа заразна је попут најјачег вируса, само што се преноси љубављу. Постали смо срећнији, непосреднији. Баш попут ње!
Тако ти небитне ствари постану толико небитне да их отресеш попут прашине с капута, готово несвесна њиховог постојања… сусрећеш се са злобом но не тиче те се, одбије се од тебе и путује даље, све што није важно нек путује даље, а малена Учитељица и даље нас марљиво учи темељним животним лекцијама. Не само маму и тату, већ и своју браћу учи разумевању и алтруизму. Дар само такав.
Кад ми је тешко, кад имам тежак дан и кад ме притисну јади, често се сетим оне Аугустинове молбе Господину, не да му да лакши терет, већ снажнија рамена да га лакше носи… а онда погледам ова слатка мала крхка рамена како поносно и храбро корачају кроз живот, и опет схватим, помало у неверици, да имам снаге да померим планине, јер су ми рамена у целој тој причи отврднула и ојачала, и видим и знам да она могу поднети још и много више, колико у ствари баш и треба.
Јер, треба живети живот а не његову имитацију, са срцем на длану, с душом моје душе, и још јој једном из срца захвалити што је обасјала баш мене.
Извор: blog.vecernji.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама