Istorija ne mora uvek da bude niz godina, datuma i bitaka koje učenici pokušavaju da zapamte, i to uglavnom samo do prvog odgovaranja. Ona može biti i uzbudljiva galerija ljudi, karaktera i neobičnih priča. Upravo takvu istoriju donosi nam nedavno objavljena knjiga Kreativnog centra Priče o slavnim imenima i nadimcima.
Kroz devedeset zanimljivih priča o nadimcima velikih ličnosti – od kraljeva i vojskovođa do znamenitih žena – čitaoci otkrivaju kako su karakter, dela i ponekad neobične okolnosti oblikovali imena po kojima ih istorija pamti. O nastanku ove knjige, njenim junacima i saradnji teksta i ilustracije razgovarali smo sa autorom Urošem Milivojevićem i ilustratorom Borisom Kuzmanovićem.
Milivojević je, inače, nekada radio nastavnik istorije u osnovnoj školi, te je ovo tema koju je svakodnevno obrađivao sa svojim đacima. Kako kaže, to iskustvo pomoglo mu je mnogo da formira stil kojim istorijske događaje prenosi ne kao suvoparne informacije, već kao zanimljivo gradivo.
Istorijske ličnosti najčešće upoznajemo kroz godine, bitke i događaje. Vi ste ih predstavili kroz njihove nadimke. Kako ste došli na tu interesantnu ideju?
Razne ideje mi se poodavno vrzmaju po glavi, većinu uspem i da zapišem, a neke čak i da isteram do kraja. Kada predajete istoriju u osnovnoj školi, kao što je to bio moj slučaj, naravno da ćete morati da pomenete pojedine ličnosti uz odgovarajući nadimak (Konstantin Veliki, Fridrih Barbarosa, Ričard Lavlje Srce, Stefan Prvovenčani…), a ponegde je, retko doduše, nadimak potpuno istisnuo ime i prezime (Karađorđe, Staljin…). Tu i tamo pomenete još ponešto što bi trebalo da uđe u opštu kulturu naših mladih naraštaja, na primer, zašto je Luj XIV postao poznat kao Kralj Sunce ili naš car Uroš kao Nejaki. Drugo, jednom mi je došla u ruke knjiga britanskog autora Roberta Istona Fat, Bald and Worthless, koja se upravo bavi zanimljivim nadimcima istorijskih ličnosti. No, Istonova knjiga je, i pored nesumnjive erudicije autora, ponegde preslobodna u interpretaciji, a neretko i netačna u pogledu ličnosti iz Istočne i Centralne Evrope, ali i drugih delova sveta, te tako reših da napišem svojevrsni leksikon koji bi bio od koristi učenicima, nastavnicima, roditeljima, kao i svima ostalima, a s druge strane, i da pružim precizniju knjigu u kojoj će biti mesta i za ličnosti iz naše istorije.
U knjizi čitamo o čak devedeset ličnosti. Po kom kriterijumu ste birali ko će se naći u ovom slavnom društvu? Da li je bilo onih koji su na kraju ipak morali da „otpadnu“?
Bilo je više kriterijuma. Prvobitni spisak bio je, naravno, mnogo širi. Recimo, ima dosta vladara koji imaju, iz opravdanih ili manje opravdanih razloga, nadimak Veliki. Napravili smo neki presek i odlučili da tu budu ovi Veliki za koje svakako znate, na primer, Aleksandar Veliki, Petar Veliki, Konstantin Veliki, Miloš Veliki. Zatim, nisam želeo da se u knjizi nađu razni nepristojni nadimci. Ima grubih, ali mislim da smo njihov broj sveli na kašičicu. Naravno, niz priča je ipak morao da otpadne u dogovoru sa uredništvom. Moram priznati da nije bilo lako odoleti želji da se što više istraži, pročita i zapiše…
Dugo ste radili kao nastavnik istorije. Koliko vam je iskustvo iz učionice pomoglo da formirate stil kojim ste istorijske događaje preneli kao zanimljivu priču, a ne kao niz suvoparnih podataka?
Pomoglo je u velikoj meri, naravno, a pomoglo je i moje roditeljsko iskustvo. Ponekad pomažem svojoj deci da savladaju lektiru ili druge tekstove koji se obrađuju na časovima srpskog jezika i književnost. A šta ovo znači? Kako se ovo ili ono drugačije kaže? A zašto baš tako? – to su pitanja koja nas obično zaokupljaju. Svoj stil sam gradio godinama, trudio sam se da malo utičem na učenike u pogledu poštovanja pravopisa, obogaćivanja rečnika, razumevanja pročitanog, razmišljanja o tome kako da neke teme sažmemo ili proširimo… To je, da tako kažem, večita potraga.
U priče ste utkali brojne anegdote i oživeli scene iz života slavnih ličnosti, ali ste uneli i citate iz naučne literature. Kako ste održavali ravnotežu između pripovedačke živosti i naučne verodostojnosti tokom pisanja?
Naučna verodostojnost ipak mora da bude na prvom mestu. Pratim medije koliko mogu, a sada pomalo i društvene mreže i portale.
Interesantno je, ali pomalo i strašno na neki način, kako potpune dezinformacije, koje je neko smislio u časovima dokolice ili iz nekih svojih potreba, postaju „istine“ koje ljudi žučno i nasilno brane na internetu, a onda i po televizijama i štampi, mesecima i godinama. Zastrašujuće. Zato, kažem, naučna verodostojnost mora da bude ispred dobre priče, pripovedanja i slično.
S druge strane, ljudi su smišljali i pisali anegdote o slavnim ličnostima ili, kako bismo danas rekli, romantizovane (polufiktivne) biografije još od davnih vremena. Aleksandru Velikom su bila interesantna preterivanja Onesikrita, jednog od njegovih dvorskih istoričara. Slušajući Onesikrita, Aleksandar se, kažu, smejao i pitao da li će ljudi sve to čitati i posle njegove smrti… I evo, više od 2.300 godina kasnije čitamo, uživamo i razmišljamo o tome kako su i zašto antički ili srednjovekovni biografi oblikovali svoje junake.
Posebno mesto u knjizi zauzimaju ličnosti iz srpske istorije. Koliko vam je bilo važno da i one uđu u ovaj izbor, kao svojevrstan podsetnik na bogatstvo naše istorijske baštine?
Bilo mi je jako, jako važno i mislim da se to i primećuje. Dugo sam razmišljao o koncepciji i obimu knjige, o tome šta bi sve iz opšte istorije prosto moralo da uđe u ovu knjigu, a paralelno i o tome koje bi ličnosti iz naše istorije mogle i morale da se nađu u njoj. Kada bi mi se ranije učenici žalili na brojnost, na primer, nemanjićkih vladara i na činjenicu da su se svi zvali vrlo slično, ja sam ih tešio činjenicom da su Francuzi imali ukupno osamnaest Lujeva i jedno deset vladara po imenu Šarl. Zadovoljan sam jer smo predstavili niz srednjovekovnih ličnosti, od Prvovenčanog do Crnog čoveka, ali i novovekovnih. Želja je bila da se i naša istorija stavi u kontekst svetske i evropske, a tu su i razni vizantijski, osmanski, ugarski, austrijski i ruski vladari, koji su takođe uticali na istorijsku plimu i oseku u našim krajevima.
Sa kojom od ovih istorijskih ličnosti biste najviše voleli da se lično upoznate i porazgovarate?
Teško pitanje i, pravo da vam kažem, verovatno ne bih voleo da sretnem većinu njih. Na kom jeziku bismo pričali, i o čemu? Moralo bi da bude nekih pravila, i to iz više razloga, kao u onoj pripoveci Reja Bredberija o komercijalnim putovanjima vremeplovom u prošlost. Nisam jedini među ljudima XXI veka koji uobražava da bi nešto što zna moglo da izmeni prošlost nabolje. Kako odoleti da ne posavetujete Karađorđa da se ne vraća u Srbiju ili kneza Mihaila da ne ide u planiranu šetnju u Košutnjak… Sve su to zanimljive teme. Tako da ću ovde iskoristiti bonus i izbeći direktan odgovor.
Zadatak da ovu zanimljivu knjigu ilustruje dobio je Boris Kuzmanović, a koliko je bio na visini zadatka dokazuje i to što je upravo ovo izdanje proglašeno najlepšom knjigom na Novosadskom sajmu.
Preplitanje teksta i ilustracija daje živu dinamiku ovoj knjizi. U njoj se susreću činjenice i humor, ozbiljnost i igra. Koliko je za ilustratora izazovno crtati istorijske velikane tako da budu predstavljeni verodostojno, ali i da budu bliski mladim čitaocima?
Naši savremenici koji na ovakav ili onakav način „oblikuju“ našu svakodnevicu nisu nam toliko zabavni niti smešni, jer njihove političke odluke osećamo na svojoj koži. Međutim, s vremenskom distancom koja spira nepravdu i neugodnosti, uz takve ličnosti ostaju vezana samo prijatna ili manje prijatna sećanja, često obojena anegdotama ili humorom. Humor je svakako lek za svako vreme, pa mu često pribegavamo kao odbrani i odgovoru na teške prilike. Mladim ljudima je svakako interesantnije i lakše da vide, nauče ili osete epohu ili ličnost putem slike koja je autentična, zabavna ili nesvakidašnja. Stvar je perspektive na koji način približiti i tumačiti društvo i pojedince – kroz prizmu Gogolja koji svet opisuje groteskom, na primer, ili kao Šekspir koji svet tumači krhkošću ljudskih karaktera.
Kroz knjigu defiluje devedeset ličnosti iz raznih istorijskih epoha. Kako ste pristupili vizuelnom oblikovanju tako raznolikog istorijskog „kastinga” da biste uspeli da ih predstavite ovako verno, a opet stilski ujednačeno?
Pristup u tumačenju karaktera je šekspirovski – „Sav svet je pozornica, gde ljudi svi tek glume“ – a lagan fluidan crtež ima funkciju blago karikiranog, gotovo pamfletskog izraza, koji se lako posmatra, razume i pamti. Pošto kroz knjigu defiluje devedeset likova, tu laganost crteža sam smatrao adekvatnom kako bi na čitaoca delovao neopterećujuće, a ipak vizuelno razumljivo i intrigantno u interpretaciji sa idejom držanja pažnje od korica do korica.
Vaše ilustracije nisu samo estetski dodatak i pratnja tekstu već i svojevrstan komentar, često duhovit i ironičan. Šta vas je najviše inspirisalo da tako uspešno predstavite ne samo izgled već i karakter ličnosti, tj. duh nadimka koji ličnost nosi?
Kao što sam malopre naveo, sve je stvar perspektive koju imamo u tumačenju događaja. Iako kao razumna bića treba da etički sagledamo postupke pojedinaca i ozbiljnost situacija koje na nas deluju direktno ili indirektno, našem senzibilitetu preostaje da izabere način „skladištenja“ tih činjenica u misaonom kodu. Kao što postoje opšte tvrdnje o tumačenju života – da li ga vidimo kao polupraznu ili kao polupunu čašu – tako pređašnje i aktuelne događaje, koje kroje mali i veliki ljudi, možemo da tumačimo ili kao deo apsurda ili kao deo pozorišne komedije. Čini mi se da je taj nušićevski laki komad duboko utkan u naš mentalitet i razumevanje sveta oko nas, ali i u individualno poimanje – kako je meni razumnije da prihvatam i razumem ljudske odluke i postupke, ali i društvena kretanja.
Koja ličnost vam je bila najinspirativnija za ilustrovanje? Da li je bilo nekih težih, onih čijih portreta nema puno u istorijskim izvorima?
Kada sam video ovako široku paletu ljudskih priroda i karaktera – od sociopata i mahnitih tipova, preko šarlatana, do filantropa, stoika i veštih državnika – kojima je sudbina namenila najrazličitije uloge, pomislio sam koliko su nam oni zapravo bliski, iako odvojeni ogromnim vremenskim razmacima, zapravo su jedni kraj drugih utisnuti kao da su sada i ovde upravo sa nama. Teško je reći koja ličnost je bila posebno interesantna, ali svakako da su najzanimljivije one ličnosti koje prate kontroverze i priče koje se graniče s legendama, ličnosti u čijem životu je bilo puno obrta.
Kao što je bio slučaj sa mnom, verovatno će i na čitaoce najjači utisak ostaviti krvoloci, bizarni likovi, strastveni ili ekstremni likovi, čije odluke nadolaze poput cunamija. Onda se pojave mirne prirode, duhovnici i stoici koji nam pomognu da predahnemo i spremimo se za sledeću nesvakidašnju autentičnu ličnost.