Читање представља сложену активност која много зависи од способности и вештина које се поступно развијају. Оно што се лаички назива читањем представља задњу активност у целокупном низу вештина. Пре овладавања задњом активности дете мора овладати предвештинама читања, што значи да мора знати сваки глас у речи, његов договорени знак те мора научити како се тај знак преводи.
Да би дете могло без проблема да научи да чита, потребно је усвојити низ такозваних предчиталачких вештина. Једна од најважнијих је вештина гласовног рашчлањивања речи. Бригу о развоју предчиталачких способности ваља започети већ у дететовој трећој години. Оне се обично појављују спонтано, ако је дететово окружење квалитетно. У супротном је потребно организовати посебно осмишљене и забавне програме рада.
Током заједничких активности читања прича многа ће деца увидети везу гласа, слова и речи, те ће сама тражити од родитеља име појединог слова. То значи да је присутна спонтана примена азбучног начела већ и пре школе. Родитељи не смejу ускраћивати такво подучавање ако га дете само тражи или увежбавати азбучно начело пре него што је дете спремно за ту активност. Ако је дружење с дететом укључивало и активности за развој предчиталачких вештина, као и богато читалачко окружење, дете ће и пре 6. године бити спремно за лако прелажење на учење азбучног правила.
Недвосмислено је утврђено да је за развој предчиталачких вештина потребно да родитељи деци редовно читају. На тржишту је мноштво сликовница и књига за децу, а родитељи су често у недоумици шта од тога изабрати. Најчешће се питају да ли је свака сликовница добра и да ли су бајке за децу примерено штиво.
Ако говоримо о сликовницама, за децу млађу од 3 године, слике морају бити велике, приказивати један предмет једноставног и јасног облика и примерене боје. Поступно ће дете занимати све сложенији ликовни садржаји, а већ око 5. године уживаће у проучавању и откривању садржаја богатога цртежа с много елемената и бројним међусобним односима ликова у акцији.
Погрешно је купити било коју сликовницу која се нуди. Много је боље пронаћи квалитетну сликовницу и сачувати је, па је извући из залихе онда када је време за читање. На говорни, естетски и мисаони развој детета деловаће позитивно само добра, уметнички обликована и написана сликовница.
Када говоримо о бајкама, поставља се питање треба ли деци читати само реалистичне приче о дечацима и девојчицама који упадају у различите згоде и незгоде и из њих се срећно извуку и да ли су штетне фантастичне и, често, језиве приче о бићима којих нема и догађајима који се не могу догодити? Дечји психијатар (Бруно Бетхеим, 1976) спровео је истраживање и закључио како су хорор-бајке дeо фолклорног наслеђа готово свих народа света и како оне имају сасвим јасну и позитивну улогу у социјализацији деце. Иако подаци о дечјем доживљају језивога говоре о томе да нема негативног утицаја, ипак треба бити опрезан.
Део текста преузет и прилагођен из књиге: „Игром до читања“ ауторке Мире Чудине-Обрадовић.
Приредила: Томислава Бачић
Извор: logoped.hr