Naiđu danas dve mlađe bake (bake po godinama i po funkciji), gledaju kako se s Lenom u naručju igram i s njom i s Nikolom koji mi se muva oko nogu, kažu- sine, mi kad god prođemo ti uvek tako sama s njima, pa kako uspevaš, jako su ti mali?!
Gledam oko sebe, nema nikog drugog, jasno im je, vidim, da sam ja rodila to dvoje, jeste da od sve te danonoćne frke ne ličim na sebe, ali ličim još uvek na žensko, ne baš na sina! Ali ‘ajd.
Nisam baš sama, imam i muža, samo je na dva posla, pa ga ne vidite. Mi ga srećom viđamo često.
A jel’ ti pomogne on bar nešto?
Ne.
Jao, strašno… pa kako…
Sinhronizovane kao dva pandura u patroli, jedna priča, druga klima ili zabrinuto odmahuje glavom, kad već kako zatreba.
Ništa on MENI ne pomaže, moj muž je tata! Divan tata. A i divan muž. Nije što je moj, ali eto, zapao mi takav, smejem se ja, smeju se i one.
E, jesi šašava, živi nam i zdravi bili! A jel’ vam pomognu babe i dede ikako?
Ko kako i kad može, koliko god mogu.
Jeste (sine) ali dug je dan, pa noć, pa suđe, jelo, veš, pa nahrani ih, pa uspavaj, pa umiruj, kupaj… I još ti s njima baš lepo radiš, igrate se stalno!
A jel’ paziš na sebe?! Jedi, spavaj, čuvaj se, idi negde malo sama, misli na sebe, trebaćeš ti njima jako dugo, ali trebaš i sebi (sine moj). To s dvoje tako malih, to je godinama užasno teško, ali posle kad pregurate, milota ti bude!
Misle valjda na onaj deo kad te zovu kevo i obrate ti se kratko i jasno samo kad smaraš ili nešto duže kad pitaju šta ima za ručak. Za pare ima odmah da ih naviknem da me ni ne pitaju- nema.
Odoše one, a ja ostadoh evo ceo dan u čudu. Kako su, sem što su sigurno i same to prošle, znale šta mi je u svemu ovome teško? Što nemam to malo vremena za sebe, mimo svih i svega. Od dugogodišnjeg samo na sebe usmerenog života prelaz na samo na njih usmeren život nije ni malo lak. Uz tako malo sna, jela, izmeštanja iz tog konteksta, a da pri tom ne možeš na sve to ranije da se spremiš. I da uspeš sve što je potrebno da spremiš za njih!
Samo me nisu pitale jel’ vam pomaže država.
Sve bih ovo, da se razumemo, ova dva ovako lepa, pametna, zahtevna, ali zdrava i beskompromisna učitelja, ponovo birala, sve i da sam znala da je toliko (i) zahtevno.
Moj je izbor i što sam odlučila da sve to prođem u Srbiji i razmišljam, evo, ceo dan o tome- i babe znaju koliko je to teško i koliko je važno da imaš vremena za sebe! I da imaš sve što treba za dete. Znaju, jer su i babe nekad bile mame u toj istoj Srbiji koja mama izgleda nikad neće biti. Srbija je samo u jednoj stvari totalna keva, pati za decom kad joj odu u inostranstvo!
Moj Nikola je imao svega nekoliko meseci kad je obećala, preko onih koji u njeno ime odlučuju, da će preuzeti direktnu odgovornost za trudnice i porodilje izmenom Člana 13. Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, u okviru kampanje P(b)ravo za mame, u kojoj su udruženja Srbija u pokretu, Centar za mame i Roditelj, okupile nas 250 da u sve to uputimo svih 250 poslanika.
Nikola je 25. decembra napunio dve godine, dva dana kasnije moje drugo dete, Lena pola godine! Jeste, brže ja pravim i rađam decu, nego što država pravi izmene u, za život porodice, važnim odlukama.
Znam i koga tu treba da bude sramota.
Kako da ima vremena za sebe mama koja ne prima platu koja joj pripada? Kako da stvori sve što je neophodno za bebu? Kako da ta porodica ne trpi razne lomove? Kako da se raduje praznicima? Dok svi mi čekamo novu godinu, one čekaju resorno ministarstvo i obećane izmene Zakona. Čekaju pare koje im pripadaju.
Šta “mama” s njima u međuvremenu radi, pojma nemam. Znam samo šta bi mame koje ih čekaju radile. I ne znam šta rade i kako se bez njih snalaze u međuvremenu!
Ali, valjda je i država kao i ja rešila da svoju decu odmah nauči da je samo za pare ne pitaju. Nema. Bar za njih. Iako je ovde reč o parama koje su u budžetu već predodređene za to.
Hvala mojoj kući koja ni dinar nije kasnila s isplatama i koja je tako kreditirala državu sve vreme. I treba da me je sramota dok ovo pišem jer ta ista država daje jednokratne i višekratne i kojekakve pomoći, ali ja se od toga takođe naježim! Jer ja od države, od onih koji su se latili da je vode, koji god i čiji god da su, očekujem da stvore uslove da nam nadoknade i dodaci ni ne trebaju. Licemerno je mahati ikakvim pomoćima, a dozvoliti da te iste žene ne dobijaju platu koja im pripada.
I sve su mi te “pomoći” u fazonu “kuma donela, kuma pojela”, sve se istope na ono što vam za dete treba, a košta koliko i za odrasle. Odmah, eto, cene decu kao odrasle ljude, a mi to (sram nas bilo) ne umemo da cenimo!
Mame su, dakle, preuzele stvar u svoje ruke i ne odustaju. Nacrt Zakona sa izmenama koje smo predložile je gotov. Završene su i javne rasprave, sledi unošenje eventualnih dopuna, potvrđivanje Nacrta na sednici Vlade i slanje Skupštini na izglasavanje.
Zbog svega toga ponosna sam na sve koje su tu kampanju organizovale i na sve te uporne i beskrajno strpljive mame! Iako nije to njihov posao za vreme porodiljskog odsustva, njihov posao je tada da se brinu o deci. I one jako dobro znaju da dete ne može da čeka na hranu. Znam i koga bi trebalo da bude sramota što na sve te izmene toliko čekamo, zašto za njih treba (?) toliko vremena. Samo ne znam šta za svo to vreme rade i kako se snalaze mame kojima kasne plate.
Jeste, strašno je kad mama nema vremena za sebe.
Strašnije od toga je samo kad nema vremena za svoje dete.
Ljubica Balać
Izvor: mamanacose.com