5 малих и важних правила у комуникацији с децом

30 октобра, 2016

Комуникација није само пуко преношење информација, већ и важан елемент у васпитању, помоћу којег можемо подстакнути дете на активност, на размишљање, па и на мотивацију и самопоуздање!

majka
Деца су паметна мала бића, брзо и лако уче и памте, што родитеље често може заварати, па се према њима понашају као према одраслима, а не као према деци.

То се најбоље види кроз примере у комуникацији када родитељи причају с малишанима као са себи равнима. Притом, не мислимо да родитељи треба да “тепају” и користити “беби” говор, већ да причају тако да их дете стварно разуме и да може пратити ток комуникације.

Зато је корисно да се у разговорима с децом узраста две, три, четири године, придржавамо ових једноставних правила.

1. Обратите се детету именом и будите у истој равнини. Деци најбоље скрећете пажњу када прва реченица почиње њиховим именом и то када сте у истој висини с њим, јер комуникација не може почети све док се не направи контакт очима са саговорником. То што ви причате док је дете поред вас уопште не значи да сте успоставили комуникацију и не љутите се на дете ако вас није слушало. Оно једноставно није могло разумети да причате њему. Зато се спустите на његову висину и кажите – “Марко, идемо код баке на ручак. Дођи да се спремимо.” Када сте успоставили овакав контакт можете наставити да причате јер онда дијете разуме да говорите њему. Ипак, што је дете млађе, то контакт очима треба дуже трајати, тј. треба да га гледате све време разговарате.

2. Користите речи које користи и дете. Некада родитељи у жељи да обогате дететов речник користе речи које су детету, због узраста и вербалних способности, компликоване за изговор и чије значење му је непознато. Међутим, ово доводи до две ситуације – прва је да нас дете не слуша јер нас не разуме, а друга је да дете уђе у фрустрацију јер, и поред жеље и воље, једноставно не може поновити неку реч. Зато се држите оне старе “све у свое време”, односно учите дете “тежим и сложенијим” речима када оно од вас затражи да му их појасните. Наравно, ви можете поступно уводити нове речи, али не када су оне у форми захтева за дете, већ само на “нивоу приче”, а оно ће вас само питати када жели да му објасните неку реч и тада је прави тренутак да то направите.

3. Користите речи које желите да и дете користи. Изволи, хвала, молим, опрости, добар дан, довиђења…, су речи које желимо да говоре и наша деца. Ако знамо да деца највише уче кроз проматрање и опонашање, онда је јасно да и ми родитељи треба да говоримо исто оно што од детета очекујемо (и обрнуто, да избегавамо речи које не желимо да наше дете говори). Не можемо очекивати да се дете исприча или захвали ако оно од нас то никада не чује. Чак и када му кажете – Захвали се, ако то није чуло раније од вас, неће му много значити као захтев, нити ће бити мотивисано да то учини следећи пут.

4. Једна ствар у једном тренутку. Када родитељ даје детету информације или задатке, ако их је више, онда важи ово правило. Зашто? Зато што постоји ограничен број информација које у једном тренутку можемо примити, обрадити и разумети. У реченици типа: “Кад будемо отишли на море за месец дана, ти ћеш учити да пливаш и упознат ћеш много нових пријатеља и сваки дан ћемо јести сладолед!”, дете од две године ће се фокусирати само на једну ствар – ону коју највише воли, а све остало ће “избрисати”, јер их је превише (ово је мисаони процес који се одвија подсвесно код свих нас, не само код деце). У овим ситуацијама једино што родитељ добија је безброј пута поновљено питање “Када ћеш ми купити сладолед?” И колико год пута поновите – Кад будемо на мору, детету то неће много значити, јер је њему будућност као појам непозната и превише далека. Дакле, реците му само оно што је у том тренутку важно и релевантно – сад идемо ван, сад ћемо купити кокице, сад ћемо гледати цртани

5. Миран тон је делотворнији од строгог. Често се мисли да се строгим тоном постиже да нас дете (по)слуша, међутим то није истина. Строг тон уноси нелагоду и дите (али и сваку другу особу) ставља у подређену позицију и ствара отпор. С друге стране, миран тон привлачи пажњу, а благо спуштен глас другу особу наводи да пажљивије слуша како би чула што јој се говори. Такође, миран тон “шаље” поруку да поштујемо свог суговорника, па је самим тим вероатност да ће нас слушати много већа.
Аутор: Драгана Алексић

www.aleksicdragana.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама