Kad mamina frustracija vikne: Ne mogu više!
Ako dajemo sebi nešto više uživanja i prostora, bićemo bolji roditelji našoj deci. Da, svi to znamo u teoriji, ali u praksi mnogo puta zaboravimo na sebe. I onda očekujemo aplauz. A on ne dođe.
Uvek ću, pre svega, da naglasim kako me moje dete obogaćuje i čini boljom osobom. I iza toga stojim u zadnju decimalu. Ali, kako svaka medalja ima dve strane tako i ova naša. Moje najdraže, koliko me obogaćuje,toliko me i iscrpljuje. Jer jednostavno – ne sluša. Nikoga. Ni mene, ni učiteljice, ni baku. Ona ima svoj pravac i po njemu radi. A ja bih ponekad od muke sela i plakala.
Prošle nedelje nakon što smo u poslednji tren trčale da stigne u školu (a ja ustajem 90 minuta ranije), učiteljica mi je rekla da moja mezimica ima briljantan um i pobrkane prioritete.Ok, ne doslovno tako, ali u najkraćim crtama. Dakle, svi rade jedno, ona drugo. Jer to baš sad mora da uradi. Da se razumemo, najčešće to uopšte nisu stvari vezane za školu.
I onda ja ludim. A ona ćuti. I gleda kroz prozor. Pitam je malo kasnije, jesi li razmislila o onome što je bilo. Kratko i jasno – NE. Nije imala vremena. Nije joj se dalo. Nije jer nije.
Moja frustracija postaje još veća pa pričam u beskraj, a oko moje me pita: „A kad ćeš da završiš da ti ispričam šta je bilo u školi?“ Munje i gromovi na najjače.
I onda sam zamolila svog prijatelja, kolegu, bivšeg kuma da se nađemo. Da vidim kako mogu sebi da pomognem da ne blebećem toliko. Jer evidentno ne donosi pomake. Kako da se postavim drugačije, da sebi olakšam. Kako da bolje razumem.
Kad sam poslednji put ugodila sebi?
I tako sedimo mi na kafi i pričam ja kako u junu idem prvi put sama na more, 5 dana. Prvi put bez najdraže. I kako čekam taj jun, kako se radujem odmoru u svom ritmu.
Pita on mene: „A kad si poslednji put ugodila sebi?“ Ono, ugodila da si sebi dala baš ono što ti treba. Hm. Hm. Hmmm.
Ok, odem na trening kad god mi se pruži prilika. Izađem sa drugaricama kad mi je rođendan. Šteta što je samo jednom godišnje. Odem u bioskop da gledam film, a ne crtać kad je mezimica s tatom na skijanju. I to je to. A godina ima 365 dana.
Frustrirana jer se žrtvujem, a niko mi ne aplaudira zbog toga
Da odmah naglasim, ne žalim se. To je sve moj izbor. Ali, shvatila sam da sam pod pritiskom prioriteta zapravo odustala od sebe. I onda bila frustrirana jer se ja žrtvujem, a niko mi ne aplaudira zbog toga. Zašto bi aplaudirao, pa to je moj izbor.
Volim svoje dete, ali moram voleti i sebe
Šta želim da kažem? Ako dajemo sebi nešto više gušta i prostora, bićemo bolji roditelji našoj deci. Da, svi to znamo u teoriji, ali u praksi mnogo puta zaboravimo na sebe. I onda očekujemo aplauz. A on ne dođe. Pa se ljutimo na sitnice. Gluposti. Nebitne stvari.
Imam prijatelje koji, jednom godišnje, za svoju godišnjicu braka odu za vikend negde. Sami. Odu negde kad baka dođe kod njih i čuva decu. I traju. Dele obaveze. Dogovaraju se.Pune baterije na razne načine.
Jer, rezervoari energije koje punimo uz decu su drugačiji od onih rezervisanih za nas same. Mi smo roditelji, ali smo i dalje individue s potrebama za zabavu, odmor i slično.
Dakle, volim svoje dete više od svega, ali MORAM voleti i sebe. Jer jedino joj tako mogu da dam ljubav koja ne traži, ne optužuje, ne prigovara. Ljubav koja voli i podržava.
Izvor: Klockaonica