Када одлучите да је време да у решавање проблема са којим се ваше дете суочава укључите стручно лице, потребно је испоштовати одређене кораке како би тај процес био што успешнији. Овде прочитајте детаљније о томе како да препознате да је детету потребна стручна помоћ.
Основно правило и препорука је да се при избору стручног лица у обзир узму критеријуми које има дете/адолесцент. Питајте дете да ли би волело да то буде млађа или старија особа са доста искуства, да ли би му више пријало да то буде особа мушког или женског пола, и уважите његове захтеве. То ће значајно утицати на мотивацију детета/адолесцента за укључивање у третман, на његову отвореност, поверење, осећај разумевања и прихваћености, а одлазак на сеансу неће доживљавати као казну, што је неопходно за сам успех у превазилажењу проблема. Уколико тога нема, нереално је очекивати да ће саветодавни/психотерапијски рад имати ефекта.
Потребно је и да саветника/терапеута што детаљније упутите у проблематику, како бисте добили повратну информацију да ли је особа са којом сте одлучили да сарађујете специјализована за рад на превазилажењу те врсте проблема. Уколико је дете већ посећивало психолога/психијатра/дефектолога потребно је то нагласити и приложити извештаје уколико постоје у писаној форми. Прави увид у проблем ће водити ка правим корацима, циљевима и решењима.
Треба бити опрезан ако вам саветник/терапеут обећава да ће комплексан проблем, који је присутан дуже време, бити решен веома брзо. Сви бисмо волели да поседујемо ту могућност, међутим то није тако. Усвајање нових навика, другачијег начина размишљања, понашања и реаговања је процес. Такође, није прихватљиво ни да вам неко каже да ће бити потребне године да би се проблем решио. Код неких поремећаја, као што су аутизам, АДХД или поремећаји личности то може да буде случај, али када су у питању поремећаји расположења или блажи облици поремећаја понашања – то није адекватан одговор. Наравно, прихватљиво је и пожељно да се, након одређеног периода континуиране терапије, с времена на време (једном месечно, једном у 3 месеца, једном у 6 месеци) имају ,,контролне’’ сеансе.
Битно је да код саветника/терапеута који сарађује са вашим дететом уочите посвећеност. То ћете видети кроз то како се оно осећа након сеансе, да ли са нестрпљењем ишчекује наредну (ово ће чешће бити изражено код деце, док је код већине адолесцената одређена доза отпора и негодовања очекивана појава током првих неколико сеанси), затим кроз давање домаћих задатака уз помоћ којих дете/адолесцент ради на себи у континуитету и између сеанси, кроз могућност да се без устручавања обратите саветнику/терапеуту ван заказаног термина ако искрсне неки проблем, кроз сарадњу са вама. У вези са тим, потребно је да разумете да дете, а нарочито адолесцент, има потребу за приватношћу и да ће саветнику/терапеуту рећи неке ствари са којима ви нећете бити упознати. То треба поштовати, и прихватити да је однос поверења између саветника/терапеута и детета/адолесцента у функцији рада на превазилажењу проблема. Такође, можда ће вам се некад учинити да је саветник/терапеут, неоправдано, на страни детета уместо на вашој страни, што за циљ има оснаживање њиховог међусобног односа и стварање атмосфере прихваћености и разумевања. Међутим, знајте свакако и то да је саветник/терапеут у обавези да вас обавести ако код детета/адолесцента уочи понашања која могу бити угрожавајућа – као што су, на пример, самоповређивање, злоупотреба дрога, нежељена трудноћа, и слично. Нема разлога да бринете да ће нешто тако остати скривено од вас.
Аутор: Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим