У свим развијеним образовним системима света, настава матерњег језика и математике заузима централно место. Ова два предмета чине основу функционалне писмености, општег образовања и мисаоног развоја сваког ученика. Улагање у њихов квалитет и заступљеност јасно се одражава на успех ученика на међународним тестирањима знања.
У Србији се у основним школама српски језик изучава пет часова недељно у нижим разредима, опет пет у петом разреду, а четири часа од шестог до осмог разреда, док је математика заступљена са пет часова у нижим и четири часа у вишим разредима. У државама са развијеним образовним системима, број часова ових предмета значајно је већи. У Француској, на пример, матерњи језик се у појединим разредима изучава и до дванаест часова недељно, у Шведској девет. У Финској, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Холандији, Данској, Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама, матерњи језик и математика заједно чине између 12 и 15, некад и више, часова недељно у основном образовању, заправо ономе што обухвата нашу основну школу с обзиром на то да је начин школовања од земље до земље различит.
Таква расподела јасно говори о приоритетима. Матерњи језик и књижевност и математика су темељ целокупног образовног процеса јер развијају способности које су неопходне у свим областима знања – читање са разумевањем, изражавање мисли, анализу, синтезу и логичко закључивање. У образовању које је усмерено ка овим вештинама, ученици лакше савладавају и друге садржаје, постижу боље резултате и сигурније се снaлaзe у комплексним захтевима савременог друштва.
Резултати међународних тестирања, као што су PISA и TIMSS, доследно показују да земље које посвећују више пажње матерњем језику и математици бележе и виши ниво функционалне писмености међу ученицима. У тим земљама, постигнути резултати проистичу из јасно постављених приоритета и промишљене расподеле наставног времена.
Савремене образовне реформе широм света управо иду у правцу јачања оних сегмената наставе који обликују мисаону и изражајну зрелост. Србија још увек има ресурсе и стручне капацитете да прати тај правац. Јасним јачањем позиције матерњег језика и математике у наставном плану могуће је оснажити целокупан образовни систем, без повећања оптерећења ученика – прерасподелом постојећих садржаја и усмеравањем ка ономе што је у свакој образовној стратегији кључно.
Jer, матерњи језик и математика можда јесу само два предмета у распореду. Али, они су и ослонци сваког даљег учења, разумевања и стварања. Образовање које се темељи на њима увек остаје стабилно, без обзира на промене које време доноси.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора
Оно што није речено је то да на факултетима нема уопште часова српског језика.
Sjajan tekst! Čestitke autoru! Poštovani Milane, slažem se sa Vama i drago mi je što ste ukazali na to. Dodala bih na treće mesto, posle maternjeg jezika i matematike, po važnosti, fizičko vaspitanje. Nažalost, časovi fizičkog su takođe zapostavljeni. Deca izmišljaju razloge da ne rade fizičko. Nekolicina učestvuje u vežbama, sportovima koji se igraju na času. Ostali stoje po ćoškovima ili sede u svlačionici ili učionici. Onda ne čudi što toliko dece ima problem s krivom kičmom, gojaznošću i dr.
Dragana, profesor engleskog jezika i majka troje dece
Ta znanja se brzo zaboravljaju jer se ne koriste u realnom životu 99% ljudi. Kad ste zadnji put koristili integrale, diferencijalni račun, trigonometriju…? Epsko traćenje mladosti i vrsta zlostavljanja. Obrazovni sistem je većinom mlaćenje prazne slame sa suvišnim i u praktičnom životu nepotrebnim znanjima.Nek uče ta znanja oni koji ih i koriste.
Komentar koji ponavlja fraze o „traćenju mladosti“ i „znanjima koja se ne koriste“ ne zaslužuje aplauz nego ozbiljan odgovor.
Prvo, obrazovanje nije servis za isporuku korisnih trikova za svakodnevicu. Nije mu svrha samo da nas nauči kako da ispržimo jaja, ispunimo tiket za kladionicu ili pronađemo najkraći put na TV-u do obrazovnog rijaliti programa sa filozofskim komentarima visprenih i dokonih domaćica . Njegov zadatak je daleko ozbiljniji – da razvije umne sposobnosti: precizno mišljenje, analitičko rasuđivanje, apstrakciju, izražavanje, rešavanje problema, kritički odnos prema svetu. A upravo matematika i maternji jezik čine stubove tog razvoja.
Kada neko pita: „Kad ste poslednji put koristili integrale?“ – promašuje poentu. Nisu integrali tu da biste ih koristili doslovno, već da vas nauče upornosti, višestepenom mišljenju, prelasku iz konkretnog u apstraktno i nazad, kao i neophodnoj intelektualnoj disciplini. Isto važi za poznavanje sintakse, morfologije, značenja reči, stila i književnosti. Nije svako objašnjenje funkcionalno u trivijalnom smislu – kao što ni trening u sportu ne liči na samu utakmicu, ali bez njega nema igre.
Ako škola postane puki „kurs za život“, pretvorićemo je u servisno-životni biro: učimo kako se kuva, kako se menja guma, kako se štedi… A šta ćemo sa mišljenjem, idejama, kulturom, razumevanjem društva, istorije, jezika, sveta? Šta sa naukom, tehnologijom, umetnošću? Ko će ih razvijati, ako školu svedemo na „upotrebljivo“?
Drugo, ovaj tip komentara najčešće dolazi iz kuhinja koje već deset godina sistematski ruše obrazovanje, nipodaštavaju znanje, ismevaju profesore, veličaju površnost i podređuju školu partijskoj disciplini i tržišnim floskulama. Zato danas imamo porazne rezultate: deca ne znaju da čitaju s razumevanjem, ne umeju da napišu smislen tekst, a i osnovna matematička logika im je strana.
Nije znanje zlostavljanje, nego je zlostavljanje to kada decu svedemo na funkcionalne jedinice, oslobađajući ih obaveze da misle, zamišljaju, istražuju i pogreše.
I na kraju: ne, ne treba samo oni koji koriste znanja da ih i uče. Treba svi – jer je obrazovanje javno dobro i temelj kulture jednog društva, a ne selektivni trening za svakodnevne mehaničke radnje, u šta spada i redovno praćenje rijaliti programa.
Zato: više jezika, više matematike, kao što to rade zemlje kojima ekonomski, a valjda i vrednosno, težimo – i više obrazovanja, a manje „rijaliti mudrolija“.
„… малограђани су, иначе, изгубили контролу над сопственом децом, али је зато имају над школом и наставницима. Савети родитеља давно су престали да буду саветодавна – и постали наредбодавна – тела у школском систему.“
https://www.politika.rs/scc/clanak/689125/nije-ovo-vise-zemlja-blagostanja