Сцена од пре 18 година: вртим се у круг испред породилишта, калемећи цигарету на цигарету. 06.40 часова ујутро, а пре 20-ак минута сам довезао супругу да се породи. Еееј, прво дете! Ултразвук је лепо рекао да је мушко. Их, среће за једног Црногорца!
Мислим, свестан сам ја да је најважније да је дете живо и здраво, ал’ опет ми некако срце пуно. Мушкарчина, синчина… Докторка Љуба излази са широким осмехом и јасно ми је да је порођај прошао добро и да су Славица и јуначина ок. Пипкам се по задњем џепу да проверим јел’ списак мушких имена ту (мала помоћ куми око избора имена) и само чекам потврду свега овога па да јављам дедама и осталим ближњим да спремају артиљерију а комшилук шлемове и панцире. Која ли кафана има довољно инвентара за „ситног лома“ и где наћи музиканте кадре да издрже маратон који следи? Августовско сунце ме обасјава, а срце куца у дуплом такту. Планирам испраћај у војску, место за све медаље и спортске трофеје које ће мој наследник свакако освојити. Већ осећам срећу кад дипломира на неком угледном факултету и страх да ће трбухом за крухом отићи у неку далеку земљу…
Добро јутро Драгане, честитам!, рече др Љуба.
Нешто сам промуцао, ваљда сам јој се захвалио али нисам сигуран.
Славица и дете су добро, а порођај је прошао у најбољем реду, наставља она. У себи захваљујем и Богу и св. Јовану и Василију Острошком и свим свецима знаним и незнаним, али сам успео да изговорим једно: добро је!
Беба је тешка 3.100 gr и дугачка 53 cm, наставља докторка. Хм, ја сам био тежак 3.750 gr, а дугачак 57 cm, можда ће делија „повући“ на Славичине, али нема везе, добри су и поштени људи. Са друге стране, гени су чудо, можда ће и „добацити“ до 195-200 cm, рачунам у себи. Ко зна какве су ми још тупаве мисли падале на памет, кад докторка поново проговори: Честитам још једном, Драгане. Ви знате да је син увек син…
Тооооо, Спале мајсторе! Славице, свака ти част, волећу те још више (ако је то могуће).
…а ћерка је и ћерка и син, завршава докторка.
Море, има да навија за Партизан и има да слама ср… Неки чудан осећај ме обузе. Нисам Вас добро разумео, једва прозборих.
Добили сте дивну девојчицу, можете ући на кратко, рече Љуба и окрену се и крете ка улазним вратима. Идем за њом аутоматски, док се степенице по којима ходам увијају а неки чудан осећај ме наново обузима. Ћерка… Ћера… И ћерка и син… Мезимица… Играчкица…
И креће талас, земљотрес, поплава осећања. Аман људи, Боже, природо, Славице, хвала свакој могућој сили која ми је подарила ту кмезаву, гладну, кочоперну појаву која ме је одушевила и која се залепила за моје срце оног тренутка кад сам је угледао. Моја.
Ником је не дам. Хоћу да је отмем са Славичиних груди, да је узмем у ове моје ручерде, ставим на леђа и летим, прелетим целу куглу земаљску. Ма каква кугла, васиону, универзум… Срце хоће да искочи из груди, ма нека искаче само да је привијем уз себе, да је заштитим од свега, да се надвијем изнад ње и да је штитим од свега. Моја. Ником је недам.
Године пролазе. Након Кристине добили смо још три детета. Три дечака. Захвалан сам на њима, нема потребе описивати ту љубав. У поверењу, надао сам се да ће бар још једно дете бити девојчица, али нема везе. Имам моју Кику. Моју ћерку-сина. Моју слабост и моју снагу. И то никад и ништа не може променити.