Scena od pre 18 godina: vrtim se u krug ispred porodilišta, kalemeći cigaretu na cigaretu. 06.40 časova ujutro, a pre 20-ak minuta sam dovezao suprugu da se porodi. Eeej, prvo dete! Ultrazvuk je lepo rekao da je muško. Ih, sreće za jednog Crnogorca!
Mislim, svestan sam ja da je najvažnije da je dete živo i zdravo, al’ opet mi nekako srce puno. Muškarčina, sinčina… Doktorka Ljuba izlazi sa širokim osmehom i jasno mi je da je porođaj prošao dobro i da su Slavica i junačina ok. Pipkam se po zadnjem džepu da proverim jel’ spisak muških imena tu (mala pomoć kumi oko izbora imena) i samo čekam potvrdu svega ovoga pa da javljam dedama i ostalim bližnjim da spremaju artiljeriju a komšiluk šlemove i pancire. Koja li kafana ima dovoljno inventara za „sitnog loma“ i gde naći muzikante kadre da izdrže maraton koji sledi? Avgustovsko sunce me obasjava, a srce kuca u duplom taktu. Planiram ispraćaj u vojsku, mesto za sve medalje i sportske trofeje koje će moj naslednik svakako osvojiti. Već osećam sreću kad diplomira na nekom uglednom fakultetu i strah da će trbuhom za kruhom otići u neku daleku zemlju…
Dobro jutro Dragane, čestitam!, reče dr Ljuba.
Nešto sam promucao, valjda sam joj se zahvalio ali nisam siguran.
Slavica i dete su dobro, a porođaj je prošao u najboljem redu, nastavlja ona. U sebi zahvaljujem i Bogu i sv. Jovanu i Vasiliju Ostroškom i svim svecima znanim i neznanim, ali sam uspeo da izgovorim jedno: dobro je!
Beba je teška 3.100 gr i dugačka 53 cm, nastavlja doktorka. Hm, ja sam bio težak 3.750 gr, a dugačak 57 cm, možda će delija „povući“ na Slavičine, ali nema veze, dobri su i pošteni ljudi. Sa druge strane, geni su čudo, možda će i „dobaciti“ do 195-200 cm, računam u sebi. Ko zna kakve su mi još tupave misli padale na pamet, kad doktorka ponovo progovori: Čestitam još jednom, Dragane. Vi znate da je sin uvek sin…
Tooooo, Spale majstore! Slavice, svaka ti čast, voleću te još više (ako je to moguće).
…a ćerka je i ćerka i sin, završava doktorka.
More, ima da navija za Partizan i ima da slama sr… Neki čudan osećaj me obuze. Nisam Vas dobro razumeo, jedva prozborih.
Dobili ste divnu devojčicu, možete ući na kratko, reče Ljuba i okrenu se i krete ka ulaznim vratima. Idem za njom automatski, dok se stepenice po kojima hodam uvijaju a neki čudan osećaj me nanovo obuzima. Ćerka… Ćera… I ćerka i sin… Mezimica… Igračkica…
I kreće talas, zemljotres, poplava osećanja. Aman ljudi, Bože, prirodo, Slavice, hvala svakoj mogućoj sili koja mi je podarila tu kmezavu, gladnu, kočopernu pojavu koja me je oduševila i koja se zalepila za moje srce onog trenutka kad sam je ugledao. Moja.
Nikom je ne dam. Hoću da je otmem sa Slavičinih grudi, da je uzmem u ove moje ručerde, stavim na leđa i letim, preletim celu kuglu zemaljsku. Ma kakva kugla, vasionu, univerzum… Srce hoće da iskoči iz grudi, ma neka iskače samo da je privijem uz sebe, da je zaštitim od svega, da se nadvijem iznad nje i da je štitim od svega. Moja. Nikom je nedam.
Godine prolaze. Nakon Kristine dobili smo još tri deteta. Tri dečaka. Zahvalan sam na njima, nema potrebe opisivati tu ljubav. U poverenju, nadao sam se da će bar još jedno dete biti devojčica, ali nema veze. Imam moju Kiku. Moju ćerku-sina. Moju slabost i moju snagu. I to nikad i ništa ne može promeniti.