Смрт Тома Стопарда у 89. години оставља за собом празнину која се ретко јавља у европској и светској књижевности. Његов опус стоји као један од најкомплекснијих, најинтелектуалнијих и најлуциднијих у (пост)модерној драми – спој филозофске виртуозности, духовите језичке акробатике и дубоке, често болно прецизне анализе човековог места у свету који не престаје да измиче разумевању.
Стопард је припадао оној реткој врсти писаца који су умели да, не губећи лакоћу и комику, извуку из позоришта оно најтеже: питања о смислу, истини, идентитету, слободи и одговорности. Његова биографија – бежање из Чехословачке пред нацистима, одрастање у Британији, живот између култура и језика – представља дубоки темељ поетике која непрестано пропитује судар контингенције и судбине, историје и појединачне егзистенције.
Особености драматургије: интелигенција као драма
Стопард је од почетка показивао да позориште може бити простор мисаоне авантуре. Најпознатија рана драма, Розенкранц и Гилдерстерн су мртви (1966), поставила га је у средиште британске авангарде. Наизглед маргинални ликови из Шекспировог Хамлета постају носиоци егзистенцијалне потраге: комични, збуњени, бачени у драмски механизам који не разумеју. Стопард у овој драми дефинише свој кључни поступак: спајање филозофског и фарсичног, апсурда и високе културе, бриљантног дијалога и метатеатралности.
У Стопардовим драмама мисао никада није декор. Она је сама срж сукоба. Ликови не стрепе од спољашње опасности, већ од вишкова значења, од немогућности да ухвате логику света, од тога да им је судбина већ исписана – било туђим текстом, историјом или идеологијом.
Теме и мотиви: између историје и метафизике
Стопардова драматургија се протеже од метафизичких питања до политичке освешћености. У позној фази, нарочито у трилогији Обала утопије (2002), историја постаје арена интелектуалног и моралног искушења. Ипак, чак и у политички најзасићенијим текстовима Стопард остаје веран структурној софистицираности и иронији – одбија пропагандни тон и инсистира на вишеслојности перспектива.
Његове теме се могу свести на неколико доминантних линија:
Човек у вртлогу случаја
Ово је осовина од Розенкранца и Гилдерстерна… до каснијих драма, а међу њима се истичу: Сваки добар дечак заслужује наклоност (1977), Права ствар (1982) Аркадија (1993), Изум љубави (1997)…Егзистенција је „непрорачунљива“, а идентитет је резултат сплета околности.
Ум као позориште
Стопард непрестано поставља питање: колико је наше разумевање света производ језика, представе, фикције? Позориште тако постаје простор разоткривања самих механизама мишљења.
Историја као етичка дилема
За разлику od постмодерниста који релативизују историју, Стопард у њој тражи моралну тежину. Ликови морају да се односе према догмама, револуцијама, (де)зинформацијама – што је посебно изразито у драмама о совјетском тоталитаризму и дисидентском искуству.
Љубав, уметност и слобода
Врло често, љубавни односи код Стопарда служе као огледало интелектуалних борби. Емоција и идеја нису одвојене, већ се преламају у дијалогу који осцилује између ироније и патоса.
Језичка виртуозност и структурна луцидност
Стопардов језик је музикалност мисли. Дијалози функционишу као вербални оглед, као дуел интелигенција. Реплике скакућу, преплићу се, пуне су интертекстуалности – од логике и математике, до књижевности, метафизике, па чак и квантне физике.
Његов најпознатији структурни поступак јесте драма унутар драме, текст у којем се други текстови појављују као ехо, често мењајући значења. У том смислу Стопард продужава традицију британске интелигенције (Вајлд, Шо), али уноси и сложеност европског авангардног мишљења (Бекет, Пирандело).
Стопард и филм: транспоновање драматичара у други медиј
Иако је првенствено био позоришни писац, оставио је дубок траг и на филму. Његова адаптација Толстојевог романа Ана Карењина за филм, са Киром Најтли у главној улози, показала је како се класични текст може формално преобликовати, а да остане веран духу изворника. Његова наративна економија и осећај за структуру видљиви су и у сценарију за филм Заљубљени Шекспир, за који је освојио Оскара: игра између историје, фикције и љубавне приче представљена је у чистом стопардовском духу – духовито, интелигентно и метапоетски.
Место у британској, европској и светској драми
Стопард је био и остао мост између традиције и савремености.
У британској драми, уз Харолда Пинтера и Карол Черчил, чини тријаду најважнијих аутора друге половине 20. века. Али док Пинтер влада тишином, а Черчил политичком субверзијом, Стопард влада идејом – драмом као мисаоним експериментом.
У европској драми, Стопард је наследник средњоевропске интелектуалне традиције, од Кафке до Вацлава Хавела. Његове драме разумеју парадокс историје, апсурд власти, лом идентитета у сукобу идеологија. У том смислу, он је један од најважнијих европских писаца рођених у средњем делу континента..
У светској драми допринос глобалној позоришној култури лежи у томе што је показао да драма не мора бирати између емоције и интелекта, између комике и филозофије. Његов утицај се осећа у савременим драматизацијама, у концептуалним представама, у постдрамском позоришту, али и у популарној култури која је све склонија метатекстуалности.
Стопард као писац који је позоришту вратио мисао
Том Стопард је један од оних великих драматичара који су веровали у театралност ума. У делима овог писца театар никад не манипулише осећањима, већ представља лабораторију идеја – место где публика размишља, смеје се, осећа и преиспитује себе.
Његова смрт зато значи губитак целог једног модела писања, ретке равнотеже духовитости и дубине, интелектуалне игре и моралног ангажмана.
Али ово дело остаје: као доказ да драма може бити истовремено и моћна и рафинирана, и забавна и филозофска, и укорењена у традицији и окренута будућности.
Ако је ишта оставио позоришту, то је свест да мисао на сцени може бити једнако узбудљива као и сваки драматични сукоб – можда још узбудљивија.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора