Та фаза је толико слатка, али истовремено и толико напорна па, ако желите да што пре прође, прочитајте ово да не бисмо морали да вам кажемо: „Пазите да вам се жеља не оствари“
Обично се каже да су прве три године најважније, али и најслађе. То су године када бебе полако, али сигурно (ипак читајте: брзином муње) расту и сазревају, али са три су и даље још увек јако мале, још увек само „бебе“.
Све док се једног јутра не пробудите, схвативши да ваша беба више дефинитивно није беба.
Где је нестала средина? Где је нестало доба које би требало да буде препознатљиво? Та њихова транзиција требало би да буде видљива, зар не? У њој би требало да уживамо, зар не?
Управо о том искуству писала је недавно једна мама, али искуство се односи на њено млађе дете јер, како пише, са ћерком јој се догодила црна рупа. Једно јутро једноставно више није била малена.
„Где сам гледала да то нисам видела, а била сам стално с њом?“ упитала се ова мама, обећавши себи да ће следећи пут бити пажљивија.
Јесам ли можда намерно чкиљила, можда намерно превидела тај скок? Јер, колико сада видим, са млађим је сином та фаза прилично стресна, па је чудно да такву промену нисам успела да доживим.
„Можда сам хтела да убрзам тај процес сазревања, али кад сад погледам у назад, не, то више не желим. Ма колико год то раздобље преласка из фазе беба у фазу малог већ самосталног бића било слатко, али исто тако и напорно, овај пут у томе желим заиста да уживам. Сваке секунде.
Посебно зато што сам с другим дететом свесна како с првим нисам препознала те знакове и само сам желела да што пре прође – да што пре зна да каже то што жели, да што пре научи сам да се храни, сам обуче, сам дохвати…
Сада само желим још мало да уживам у чињеници да сам том малом-великом детету још увек јако, јако потребна.
Напорно је, да, али је и јако, јако слатко. Слатко је бити њихов преводитељ, бити она којој дете прича својим језиком, а прича често и све више. Мило је слушати и знати да су те речи и даље најчешће упућене само мами.
Ускоро, а то сада знам, моје дете ће почети да прича тако да га разумеју сви и више неће причати само мени.
Ускоро ће моје дете постати зрело за стварање свог мишљења, за терање свог ината, за показивање своје величине, а како ће то тек доћи, сада ћу још максимално да уживам и у фази у којој још увек не може пуно тога сам“, обећала је ова мама уз дивну поруку сину.
„Доћи ће дан када ћеш трчати брже и скакати више, доћи ће дан када ћеш бити корак испред или корак иза мене, и зато ћу сада још мало да уживам у твојој неспретности и неспремности. С великим ћу те весељем носити још мало, држати те за руку, љуљати те. Све до дана када ми одлучно не кажеш да се померим. Све до тада, бићу стално ту – ту уз тебе. Уживаћу у чињеници да сам ти још увек потребна.
Уживаћу још мало у том нитунитамо добу, у чињеници да сам ти апсолутни број један у животу, све док мало по мало не отпустиш моју руку и кренеш корак-два даље од мене.
Уживаћу у теби јер ти требам, све док сам не схватиш да је мој стисак можда мало прејак, а простор између нас можда претесан. Али, док ми то не кажеш сам, ја се нећу одмакнути.