„Никада пре нисам доживела такву готово анималну, исконску реакцију због које сам саму себе у том тренутку подсетила на рањену медведицу којој покушавају да отму њено нејако младунче“
Иза сваког искуства постоји прича с којом би се могли поистоветити многи, а ово је прича с којом ће се, верујемо, поистоветити многе маме. Прича о доласку кући са својим новорођенчетом и публиком коју мајка жели једно време задржати иза затворених врата. Али, шта када публика не жели ни да чује да није добродошла? Kо је онда у праву – мама која их не жели или они који силно желе постати део чаробног тренутка једне нове породице.
„Ја сам научила на тежи начин, а следећи пут наша ће врата остати закључана барем недељу дана. И нема шансе да икога пустимо близу. Ма колико они наваљивали.“, написала је блогерка Laura Grace Weldon, познатија као Geek Mom.
„Нисам од оних која љубоморно скрива своју породицу. Напротив. Живимо у истој кући с мојом свекрвом и девером, пуно тога радимо заједно и стварно смо једна велика, срећна породица. Моја деца, деверова деца, бака – сви се јако добро слажемо, али једно више никада нећу поновити. Никада више нећу пустити никога ни близу своје бебе. По мени, првих недељу дана родбина нема шта да тражи. Првих недељу дана морају бити резервирани само за најужу породицу, али то сам нажалост научила прекасно.
Три дана након рођења нашег најмлађег детета назвала је супругова још увек прилично витална и тврдоглава бака и рекла да она стиже. И тачка. Ту није било поговора нити договора. Она стиже и она је стигла. Већ је с врата пикирала моју мрвицу и без имало срама инсистирала да га узме. Ни снашла се нисам, а она је већ стиснула пољубац у његов образ и почела да га носа по стану. Парфем који је носила био је превише и за мене, а очито и за мог сина који је аутоматски почео да плаче тако нагло отргнут од своје маме. Маме која је у том тренутку била скрхана осећањима, преморена и нимало жељна друштва.
Први дани с бебом требали би бити само наши, да се повежемо, да уживамо полако једни у другима, а не у оваквим тренуцима.
Моје инсистирање да ми га врати, мој молећив поглед и све већи бес који је почео буктати у мени нису је одвратили од њене намере. Мој син је плакао све јаче и јаче, а она је игнорисала све то.
„Ма ја знам с бебама“, уверавала ме. Али није ме уверила. Поготово након што га је подигла и прислонила на своје раме, његовом голом кожом на своју бижутерију око врата. И није се смела чак ни када је његов плач постао толико гласан, болан. Чисти му се очај могао чути у плачу.
Длаке су ми се најежиле на целом телу, уста сам разјапила у тихој жељи да ми га врати. Одмах!
Никада пре нисам доживела такву готово анималну, исконску реакцију због које сам у том тренутку изгледала као рањена медведица којој покушавају отети њено нејако младунче.
Полудела сам, и, иако сам можда могла одглумити нежнију реакцију, једноставно се нисам исконтролисала. Чудим се и тим речима које су изашле из мене јер сам у том тренутку комотно могла почети да завијам баш као рањена медведица.
„Врати ми га ОДМАХ!“ заурлала сам на баку која ме још од првог дана с њеним унуком, данас мојим супругом, сматрала нежним и благим бићем. Крхком женом која је у том тренутку с толиким бесом заурлала на њу.
Можда сам могла реаговати блаже, али у том тренутку моји хормони, моје опште стање и цела та ситуација за мене су једноставно били превише.
Да је могла мало боље да прочита мој поглед могла је да схвати да се спремам дословно да заскочим је и заријем зубе у њу. Баш попут животиње која делује инстинктивно и дивље у жељи да заштити своје младунче.
У секунди њене пренеражености успела сам да јој отмем своје дете и побегнем у купатило где је иза затворених врата адреналин још увек дивљао у мени.
Знала сам у том тренутку да сам могла и требала да реагујем другачије, али – руку на срце – требала је и она. Ја нисам могла да се обуздам. Ма заправо, нисам ни желела јер ми је и сама њена посета сметала. Барем првих недељу дана.
Можда то с моралне стране није потпуно у реду, али ако мама изричито каже да не жели никога близу своје бебе, то је право сваке маме које се мора поштовати. И ту није реч ни о традицији, ни о моралу, ни о љубави и привржености, већ само о томе да се поштује жеља родитеља – каква год она била.
Толико права једна мама ваљда има.“