Допустите детету да му време споро пролази, јер та драгоценост није вечна

август 8, 2017

Дечји сат другачије куца

Kако време пролази деци
Хоћемо ли стићи већ једном?
Ево, још мало.
[још мало прошло]
Јесмо?
Па сад смо ти рекли, још мало.
Па прошло је већ пуно.
Само ти се чини.
Јоој, возимо се већ хиљаду сати.
Возимо се пола сата. Стижемо за 5 минута.
Kолико је то?
Kао један Душко Дугоушко, од почетка.
[пролази вечност]

Иако би пет минута свима требало да буде баш толико: пет минута, тих неколико момената детету од пет година пролази другачије него особи од двадесет и пет. Чистом рачуницом долази се до тога да дан једном петогодишњаку траје отприлике 1/1800 његовог живота, док дан особи која има педесет и пет година траје приближно 1/20000 њеног живота. Научници кажу да нам време пролази брзином која је сразмерна квадратном корену година које имамо [1]. Ово значи да година пролази спорије скоро три и по пута детету од пет година, него човеку од педесет и пет. Многи кажу да време лети, и чини се, што је особа старија, уверенија је у то – чини јој се да се живот одиграо у трептају. Али није у питању овде само математика – однос данашњег дана и свих проживљених дана. Има ту још нешто.

Kад је све ново и ништа се не подразумева
Деци је свако искуство ново; или у најмању руку није још устаљено и претворено у рутину, било рутинску перцепцију или рутински одзив. Рецимо, мало дете које је довољно близу прозора да види голуба који је управо слетео на симс, овај призор ће веома бурно доживети. Уследиће палета реакција – све у вези са овим догађајем биће му ново. У једном дану дете прође кроз много оваквих њему несвакидашњих и нових доживљаја. Одрасла особа, све и да гледа кроз прозор, ако уопште и региструје тог истог голуба, најчешће му неће придати ни мрвицу пажње. А зашто би? Видела их је већ на стотине, зна да ће да „поседи“ на симсу који секунд, мало изгугуче и одлети. Ништа ново, ништа неочекивано. И ништа погрешно. Све у своје време, ментална енергија се не расипа олако. Док се мозак још интензивно развија, количина менталне енергије неопходна за нормално функционисање је велика. До четврте године метаболизам мозга постаје дупло бржи него што је код одраслих, и остаје висок све до почетка пубертета. Дете невероватном брзином учи, па се енергетски ресурси улажу скоро искључиво у садашњи тренутак, јер ментални модели света морају константно да се подешавају како би дошло до оптималне адаптације. С друге стране, одрасли имају изграђене шаблоне по којима функционишу и ретко кад искачу из својих менталних навика и рутина. Ова важна функција мозга, неурална адаптација, која учестале стимулусе чини неприметним, обезбеђује оптимално и ефикасно коришћење когнитивних ресурса. Међутим, ова оптимизација подразумева мање обрађених инфомација на свесном нивоу и на нивоу који захтева пажњу, па се формира мање „згуснута“ меморија, што последично утиче на доживљај пролазности времена.

Kад време престане да постоји
Иако се чини, поготово ретроспективно, да године детињства протичу полако и да се времену тада нигде не жури, деца већину свог „будног“ времена проводе у активности у којој осећај за време потпуно нестаје. Ова активност је игра. У игри дете искуси тзв. стање тока (енг. флоw), што је стање заноса, комплетне концентрације и обузетости тренутном активношћу. Човек се претвара у свој рад, дете у своју игру, нестаје осећај и себе и времена. У овим моментима заноса лучи се допамин, наша биолошка награда која долази у виду осећаја задовољства. Што нам је свет познатији, и мање нов, већа је вероватноћа преживљавања, па се и понашање које оснажује радозналост и потрагу за новим добро награђује. Иако је и код одраслих ово понашање заступљено, код деце је оно неразводњено. Допамин има важну улогу у перцепцији времена, па и није чудно што време деци пролази другачије. Болести које карактерише абнормалан ниво допамина, попут шизофреније, Паркинсонове болести и АДХД-а, у исто време доводе до приметног искривљена у перцепцији времена .

Све у своје време
Допустите детету да му време споро пролази, јер та драгоценост није вечна. Не гушите му време различитим активностима које су ту да се побрину за непрекидну анимацију. Зашто? Шта ће научити о себи и о свету ако му неуморно „испуњавате“ време. Научиће да га јури, али не и да га креира и осети. Нека осети терет времена, нек се изгуби у времену, нека научи са њим да живи, а не да од њега бежи. „Време лети“ ономе ко од њега бежи. Детету време јесте; јуче и сутра су само неке мутњикаве речи које велики користе. Оно тек треба да научи да се ментално пројектује. Природа је тако наместила и ако нам време лети, не значи да нешто погрешно радимо. Kад би одрасли функционисали као деца, когнитивни апарат би се прегрејао, распао. Али дететов свет се тек формира, и осим задовољења фундаменталних потреба, њему се ништа не подразумева, ништа није очекивано и ништа се не очекује, ништа није „нормално“, „тако је како је“ и „па добро, ништа страшно“. Све има галактичке размере. Помислите колико проби и грешака је потребно детету за једну просту, али правилно искоришћену реченицу попут „мука ми је“. Шта све овом подвигу претходи? Дете је чуло од некога „Мука ми је“, па је испробало овај израз када му је био запушен нос или када му је било претопло. Али одзив околине није био одговарајући. С друге стране, колико мучнина је прошло у агонији и незнању – дете осети да није све како треба, тражи пажњу и помоћ одраслих, фрустрирано је јер не зна да објасни проблем, па уследи плач немоћи. Kолико је времена и когнитивних процеса било неопходно за погодак попут „Мука ми је“. Награда која уследи није за потцењивање јер долази у виду правилно усмерене пажње одраслих, било то и заустављање аутомобила на десет минута. Овај погодак, правилно упаривање, оставља дете са осећајем „то је то“. Једно по једно “то је то” временом доводи до све већег осећаја сигурности, могућности предвиђања исхода, својих и туђих реакција, формирања навика и аутопилот функционисања. Свет постаје мање непознато, предвидљивије место, а дете постаје одрасла особа. И ништа лоше у вези са тим. Увиђање узрочности се награђује животом.

Време нам лети јер смо у константној борби са њим. Мало дете већину времена проводи баш ту где јесте. Јесте ли га посматрали некада како пажљиво везује пертлу или зачуђено гледа голуба на прозору? Kао да сутра не постоји. С друге стране, чини се да одраслима само сутра и постоји. Kад бисмо на моменат застали, можда би нас деца научила да вреднујемо баш тај тренутак у којем јесмо.

Пише Ива Рајовић

Извор: ntcucenje.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама