„Nikada pre nisam doživela takvu gotovo animalnu, iskonsku reakciju zbog koje sam samu sebe u tom trenutku podsetila na ranjenu medvedicu kojoj pokušavaju da otmu njeno nejako mladunče“
Iza svakog iskustva postoji priča s kojom bi se mogli poistovetiti mnogi, a ovo je priča s kojom će se, verujemo, poistovetiti mnoge mame. Priča o dolasku kući sa svojim novorođenčetom i publikom koju majka želi jedno vreme zadržati iza zatvorenih vrata. Ali, šta kada publika ne želi ni da čuje da nije dobrodošla? Ko je onda u pravu – mama koja ih ne želi ili oni koji silno žele postati deo čarobnog trenutka jedne nove porodice.
„Ja sam naučila na teži način, a sledeći put naša će vrata ostati zaključana barem nedelju dana. I nema šanse da ikoga pustimo blizu. Ma koliko oni navaljivali.“, napisala je blogerka Laura Grace Weldon, poznatija kao Geek Mom.
„Nisam od onih koja ljubomorno skriva svoju porodicu. Naprotiv. Živimo u istoj kući s mojom svekrvom i deverom, puno toga radimo zajedno i stvarno smo jedna velika, srećna porodica. Moja deca, deverova deca, baka – svi se jako dobro slažemo, ali jedno više nikada neću ponoviti. Nikada više neću pustiti nikoga ni blizu svoje bebe. Po meni, prvih nedelju dana rodbina nema šta da traži. Prvih nedelju dana moraju biti rezervirani samo za najužu porodicu, ali to sam nažalost naučila prekasno.
Tri dana nakon rođenja našeg najmlađeg deteta nazvala je suprugova još uvek prilično vitalna i tvrdoglava baka i rekla da ona stiže. I tačka. Tu nije bilo pogovora niti dogovora. Ona stiže i ona je stigla. Već je s vrata pikirala moju mrvicu i bez imalo srama insistirala da ga uzme. Ni snašla se nisam, a ona je već stisnula poljubac u njegov obraz i počela da ga nosa po stanu. Parfem koji je nosila bio je previše i za mene, a očito i za mog sina koji je automatski počeo da plače tako naglo otrgnut od svoje mame. Mame koja je u tom trenutku bila skrhana osećanjima, premorena i nimalo željna društva.
Prvi dani s bebom trebali bi biti samo naši, da se povežemo, da uživamo polako jedni u drugima, a ne u ovakvim trenucima.
Moje insistiranje da mi ga vrati, moj molećiv pogled i sve veći bes koji je počeo buktati u meni nisu je odvratili od njene namere. Moj sin je plakao sve jače i jače, a ona je ignorisala sve to.
„Ma ja znam s bebama“, uveravala me. Ali nije me uverila. Pogotovo nakon što ga je podigla i prislonila na svoje rame, njegovom golom kožom na svoju bižuteriju oko vrata. I nije se smela čak ni kada je njegov plač postao toliko glasan, bolan. Čisti mu se očaj mogao čuti u plaču.
Dlake su mi se naježile na celom telu, usta sam razjapila u tihoj želji da mi ga vrati. Odmah!
Nikada pre nisam doživela takvu gotovo animalnu, iskonsku reakciju zbog koje sam u tom trenutku izgledala kao ranjena medvedica kojoj pokušavaju oteti njeno nejako mladunče.
Poludela sam, i, iako sam možda mogla odglumiti nežniju reakciju, jednostavno se nisam iskontrolisala. Čudim se i tim rečima koje su izašle iz mene jer sam u tom trenutku komotno mogla početi da zavijam baš kao ranjena medvedica.
„Vrati mi ga ODMAH!“ zaurlala sam na baku koja me još od prvog dana s njenim unukom, danas mojim suprugom, smatrala nežnim i blagim bićem. Krhkom ženom koja je u tom trenutku s tolikim besom zaurlala na nju.
Možda sam mogla reagovati blaže, ali u tom trenutku moji hormoni, moje opšte stanje i cela ta situacija za mene su jednostavno bili previše.
Da je mogla malo bolje da pročita moj pogled mogla je da shvati da se spremam doslovno da zaskočim je i zarijem zube u nju. Baš poput životinje koja deluje instinktivno i divlje u želji da zaštiti svoje mladunče.
U sekundi njene preneraženosti uspela sam da joj otmem svoje dete i pobegnem u kupatilo gde je iza zatvorenih vrata adrenalin još uvek divljao u meni.
Znala sam u tom trenutku da sam mogla i trebala da reagujem drugačije, ali – ruku na srce – trebala je i ona. Ja nisam mogla da se obuzdam. Ma zapravo, nisam ni želela jer mi je i sama njena poseta smetala. Barem prvih nedelju dana.
Možda to s moralne strane nije potpuno u redu, ali ako mama izričito kaže da ne želi nikoga blizu svoje bebe, to je pravo svake mame koje se mora poštovati. I tu nije reč ni o tradiciji, ni o moralu, ni o ljubavi i privrženosti, već samo o tome da se poštuje želja roditelja – kakva god ona bila.
Toliko prava jedna mama valjda ima.“