Kada dete besni

jul 5, 2016

Koliko neurona ima ljudski mozak se samo procenjuje; ali, zna se da ih dečiji mozak ima mnogo puta više nego mozak odraslog čoveka. To znači da su deca mnogo puta osetljivija od odraslih; kao kada se odrasli probude, pa im je dnevna svetlost zaslepljujuća; deca su se relativno skoro rodila i sve nadražaje doživljavaju intenzivno.
close-up portrait of a very angry screaming boy
Prvi put kada probamo neku poslasticu ona nam je mnogo ukusnija od svih sledećih konzumiranja; sledeći put pokušavamo da iskusimo isto zadovoljstvo, ali nešto fali. Treba nam veće parče, više šećera; zavisnici traže veću dozu; što više puta nešto iskusimo, neuronske veze postaju deblje i jače i to je dobro, jer tako usvajamo veštine i u suprotnom eksplodirali bismo od nadražaja; ali postajemo zavisni od pruženog zadovoljstva, a više ga nikad ne možemo u potpunost dostići. Sećate se početka ljubavi? Gorimo od svakog pogleda, dodira. S godinama zatupljujemo i ogrubljujemo.
Nadražaj + zadovoljstvo = dvogodišnjak. Njihov svet je izuzetno bogat; za njih se ništa ne podrazumeva, ništa nije uobičajeno, trivijalno, dosadno. Njihovoj pažnji ništa ne promiče: brujanje automobila koji se približava, pa udaljava; komšije koji pričaju ispred ulaza; bore na licu komšinice koja im se unosi; grabulja kojom komšija čisti; šuštanje koraka, njegovih i maminih; propadanje stopalca kada zakorače sa asfalta u pesak; sviranje vetra kada okrene glavu; sunce i oblaci iznad njega i senka ispod njega; prašina koja leti u zraku; pozadina postera na prozoru prodavnice; brujanje ventilacije; promena temperature; neonsko svetlo; sve te šuštave, šarene kesice; prorezi na kolicima i okretanje šare na točkićima; kako njihova rukica naleže u maminu; njen miris i toplota. Deca sve percepiraju glasnije, svetlije, jarkije, glasnije i jače nego mi.
Kada se dete uhvati za jabuku u prodavnici, ona je pravi pronalazak; najzanimljiviji predmet u vasioni; jedina stvar koja postoji.
„Ostavi jabuku i kreni.“ Beba mi spava i žurim da budem kod kuće kada se probudi.
Ne čuje. Ne „pravi se da ne čuje“, nego doslovno ne čuje. Sva čula su mu već preplavljena.
„Polazi!“ Vičem.
Pokušava da vrati jabuku na visoku policu. Ona se okotrlja i padne.
Gleda gde je otišla, ide do nje, uzima je. Gleda je.
Glasno uzdahnem, odjurim nazad do njega, otimam mu jabuku, stavljam je na policu i povlačim ga za ruku: „Hajde, žurimo!“
„Aaaaaa!!! Hoću jabuku!!!“
Na njega niko nije obraćao pažnju dok je petljao s jabukom. Ali, kada je mama drama queen zauzela pozornicu, svi su stali da pogledaju, formiraju svoje mišljenje i da mi ga predoče spuštanjem obrva.
I ko sada drami? Ko se ponaša detinjasto? Ko ne kontroliše svoje emocije i svoje ponašanje?
Deca se lako umore. Lako im svega bude previše. Nekada su žedni. Nekada su im nogice umorne. Nekada ih boli glava. Nekada im jednostavno nije dan.
„Mama, hoću kući!“ Kaže mi dete danas na plaži.
„Dobro, danas možemo ranije. Beba je već umorna, ona će spavati, a mi ćemo se igrati s gostima.“
„Neću kući!“
„Ako hoćeš, možemo da ostanemo još.“
„Hoću kući, hoću kući! Vidi mama traktor!“
„Hoćeš da se popneš na traktor? Popni se slobodno“, nudi mu ljubazan komšija.
„Neću.“
„Dobro.“
„Hoću na traktor!“
„Hajde.“
„Neću!“
„Dobro, ’ajmo.“
„Neću kući, hoću preko mosta!“
„Hajde preko mosta.“
„Neću, hoću kući!“
Aha. Nastavljam polako da idem preko mosta, a on plače, doziva me i prati me. Iznervirana sam, ali ostajem smirena i ljubazna.
„Neću preko mosta, neću preko mosta!“
„Hajde, dušo. Šta se to dogodilo? Hoćeš da te zagrlim? Hoćeš da te dignem? Hajde. Je l’ te neko naljutio?“
„Nije niko! Nisam ljut! Neću ništa!“
Tužan je. Obuzela ga tuga i odranja s očiju providne bisere.
Tata mu nudi da mu pusti crtani, a ja ustuknem.
On, hvala bogu, neće.
Shvatila sam. Ne zapričavam ga. Više mu ništa ne nudim. Žao mi je i i mene hvata ta tuga. Volela bih da ga razveselim, da mu pričam o patkicama i balonima, da mu pustim crtani, da mu dam čokoladicu. Ali uzdržavam se. Puštam ga da bude tužan, potpuno, da iskusi to slojevito i osnovno životno osećanje; puštam ga da uživa u sebi i u svojoj prelepoj, bogatoj duši.
Kasnije mi je muž pričao da mu je rekao da mu nedostaju drugari i jedna posebna curica.
Hoću da kažem da su deca sposobna za duboka i ozbiljna osećanja. Možda ne umeju da imenuju ta osećanja, ali imaju i mehanizme i alatke da se sa njima nose – to su plač i njihovo spodeljivanje. Mogli bismo da se ugledamo na njih, umesto da im te mehanizme oduzimamo.
Ni mi odrasli često ne znamo šta nam je, a da deca primaju i oslikuju naša osećanja. Kao što sam se ja rastužila kada mi je dete bilo tužno, isto tako, još kad je bio beba, primećivala sam da kada se ono oseća kako sam se ja osećala. Da li sam mu to prenosila hormonima kroz mleko; ili feromonima kroz vazduh; ili govorom tela – ne znam, ali mnogo puta sam to doživela.
Deca provode mnogo vremena posmatrajući svoje roditelje, analizirajući njihove postupke i maštajući o boljim roditeljima koji bi se prema nama bolje ponašali; ili makar o tome kakvi bismo mi roditelji bili. Kada ta maštanja svedemo na osnovne ljudske potrebe, to su poštovanje i razumevanje.
U našoj razumnoj civilizaciji, gde smo sarkastični prema osećanjima i kojima se sklanjamo s puta kao tramvaju, navikli smo da se fiksiramo na detetovo ponašanje, umesto na njegova osećanja. Ponašanje je trenutno, osećanja su za ceo život. Kada bismo njih prioritizovali, kada bismo posmatrali dete kao osobu koja ih ima i oko kojih mu treba naša podrška, a ne kao male nevaljalce koji samo gledaju kako da nam napakoste, nama bi bilo mnogo lakše da se nosimo sa njihovim promenama raspoloženja i nepoželjnim ponašanjem. Tako gradimo čvrst i jak odnos pun poverenja, koje dete kasnije usvaja kao samopouzdanje. A i dani su mu lepši.
Izvor: zmajka.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama