Juče smo se duže zadržali u vrtiću jer D nije želeo da ide kući. Zaigrao se u hodniku vrtića, pa sam sela blizu njega i ćaskali smo o proteklom danu. Nije mi se žurilo. Nije mu se žurilo. Nakon nekog vremena, pitala sam ga – “Hoćemo li da krenemo kući?”. Dobila sam jasno i glasno – “Ne!”. Mama njegovog drugara bila je zgranuta i to nije krila, održavši nam oboma kratku lekciju (njemu direktno, meni indirektno) o tome kako “Deca ne smeju roditeljima govoriti ne. Dobra deca uvek slušaju mamu i tatu i ne govore im ne!”. Gledam svoje dete, gleda ono mene. I trepćemo. Brižna mama nastavi svojim putem, a ja ostadoh sa velikim upitnikom iznad glave. Da li deca prečesto govore – “ne”? Kakva je naša reakcija po tom pitanju? Da li se ljutimo, da li branimo detetu da nam se suprotstavlja? Da li to što mu branimo nešto menja? Ako ne branimo, da li smo popustljivi?
Deca govore “ne” i “neću”. Često. O, prečesto. Zato što im se može. Zato što sva deca prođu kroz ovu fazu, manje ili više burno. U našoj kući “ne” je
dozvoljena reč.
Važno je da dete nauči da kaže “ne”. Kada odraste, želimo da bude u stanju da se suprotstavi ugnjetavanju, iskorišćavanju, maltretiranju – kako u školi, od strane (ne)prijatelja, tako i na poslu. Suprotstavljajući se roditeljima, dete vežba ovu sposobnost, osnažuje svoje samopouzdanje, ispituje granice (i svoje i naše). To je deo odrastanja i to ne treba gušiti i sputavati.
Detetovo “ne” otvara mogućnosti za pregovaranje, dijaloge, diskusiju, obrazloženje. Kada dete kaže “ne”, naš prvi instinkt je da stanemo, usporimo, ostvarimo kontakt s detetom i porazgovaramo o razlozima zašto nešto od njega očekujemo. Naravno da želimo da nas dete posluša, bar u većini situacija – to je za njihovo dobro. (A budimo iskreni – i lakše je.) Baš zbog toga je važno da dete želi da nas posluša, umesto da ga na to primoravamo. Kako pronaći motivaciju u jednom dvogodišnjaku da sâmo želi da uradi nešto što inače smatra dosadnim (skupi igračke, pojede brokoli, opere zube)? Teško, jako teško. Ali, u dečjoj je u prirodi da žele da nas prate i slušaju, i osećaju se loše kada to ne čine. Ipak, oni nam se suprotstavljaju. To treba nešto da nam govorio tome koliko je ova faza važna i osetljiva u njihovom razvoju. Koristan tekst sa predlozima na koje sve načine možete da rešite “ne” situacije možete naći ovde.
Govoreći (nam) “ne”, dete pokazuje svoju samostalnost, individualnost, i upravo zahvaljujući tome sebe prepoznaju kao nezavisnu, slobodnu osobu sa ličnim stavom i slobodnom voljom. To definitivno nije nešto čega želim da se odrekne, u životu će mu ta osobina biti od velike koristi.
Detetovo “ne” je za nas još jedan izazov da pokušamo da ga pretvorimo u “da”. Njegovo nećkanje nije testiranje mog strpljenja, već saopštavanje da prosto nešto ne želi da uradi. Moj zadatak je da mu približim zašto je za njega važno da nešto posluša i ispuni. Da moji zahtevi nisu hirovi, već nešto što je u njegovom, našem zajedničkom, interesu. Za ovo je potrebno upregnuti vijuge, biti kreativan, menjati perspektive, dobro upozna(va)ti svoje dete. To je nešto što nas još više povezuje i osnažuje. Ali slažem se da je lakše reći – zato što ja tako kažem.
Nećkanje uči i nas strpljenju, jer nekad prosto neophodno pustiti da “ne” ostane “ne”. I znate šta? Nije se zbog toga desio smak sveta.
Poslušnost nije vrlina niti cilj ka kome (treba da) težimo. Ok, slažem se da jeste mnogo lakše i lepše kada se dogodi da nas dete bespogovorno posluša. I da često doživljavamo kao atak na ličnost i autoritet kada to ne čini. Ali budimo realni. To što detetu branimo da nam govori “ne” uopšte ne znači da će ono to prestati da govori ili misli. Samo će zbog toga naša frustracija biti veća, jer mi to njemu prosto ne možemo zabraniti. Bar ne socijalno prihvatljivim metodama. Umesto neprihvatanja i zabrana, pokušavamo da se posvetimo konkretnim situacijama i problemima do kojih nas je “ne” dovelo. To ne znači da smo popustljivi da je detetovo “ne” nešto što bespogovorno poštujemo. Naprotiv.
I mi govorimo “ne”. Samim tim mislim da je fer da ga očekujemo i prihvatimo i od svog deteta. (mali savet: Prisetite se koliko puta u toku dana i sami kažete detetu, nesvesno – “ne”. Sasvim je moguće da je uzrok detetovog “nećkanja” prosto u tome što i samo prečesto čuje negacije.)
Umesto da kontrolišemo dete i njegovu volju (što je, priznali mi to sebi ili ne – nemoguće – bar ne bez poledica), zašto ne bismo pokušali da kontrolišemo okruženje, situacije, usmerimo tu istu energiju na povezivanje sa detetom, koje će svakako voditi ka boljoj saradnji. U ljudskoj prirodi je da se suprotstavljamo naređenjima – čak i odrasli to čine. Pokušaj da nas neko na nešto natera naš mozak prepoznaje kao napad. Ako su ta naređenja pretvorena u pitanja, molbe, pozive za saradnju, hoće li rezultati biti bolji?
Instinkt da se suprotstavljamo naređenjima nije baš tako prosta stvar. Priroda je pametnija nego što mislimo. Taj instinkt je jači prema ljudima za koje nismo emotivno vezani, sa kojima nismo povezani. Zbog toga će dete uvek pre reći – “ne” neznancu, strancu, vaspitaču, prodavačici – nego roditelju. To je dobar mehanizam, koji ga štiti od opasnosti. Roditelj je najvažnija osoba u životu deteta. Stoga prečestu upotrebu ove reči treba nekada sagledati i kao mogući signal za povećanu potrebu za povezivanjem, zajedničkom saradnjom, i često rešenje sukoba leži baš u tome. Nekada je detetovo “ne” prouzrokovano nedostatkom komunikacije. Jednostavan primer kako rešiti nećkanje oko sakupljanja igračaka dala je Sanja na svom sajtu.
Neke stvari prosto moraju da shvate sami. Kada dozvolimo detetu da njegovo “ne” ostane “ne”, dozvoljavamo mu da samo stekne iskustvo na osnovu kojeg će nešto naučiti i sledeći put odgovoriti sa “da”. Poštovanje odbijanja da nosi rukavice ili stavi kapu po zimi ne može dete životno ugroziti, ali mu može pružiti važnu lekciju o tome zašto je bolje da to učini kad mu se kaže.
Treba napomenuti par stvari. Postoje situacije kada detetovo “ne” prosto nije opcija – situacije koje ga životno ugrožavaju. Ili one u kojima smo jako nervozni ili nestrpljivi, jer i mi smo ljudi, a ljudski je grešiti. 🙂 Lepo bi bilo da nam to ne preraste u naviku, ili, još gore, zamenu teza – kada je “neću” neprihvatljivo i znak nepoštovanja, ali “ne mogu” je ok. Da je teško – teško je. Frustrirajuće ponekad – o, da. Ali mislim da vredi.
Mi ne kontrolišemo našu decu. Možemo da ih učimo, negujemo, usmeravamo, bodrimo, kritikujemo – ali ih ne posedujemo i ne kontrolišemo. Ponašanje i možda, razmišljanje – nikada. Zar nije onda bolje i lakše da i ponašanje bude usaglašeno s razmišljanjem? Zar to nije vrlina koju inače u životu cenimo kod odraslih? Jer, sećate se – i naša deca će jednog dana porasti i biti odrasli. Kakvi će biti, koliko uspešni, samouvereni, hrabri, srećni, zadovoljni sobom – velikim delom zavisi od nas. Ali hej, samo polako, bez pritiska. 🙂
Izvor: carapice