Деца немају довољно развијену способност мишљења, немају довољно информација, често погрешно тумаче неке догађаје или поруке других, и зато праве бројне грешке у закључивању. Зато дете није у стању да се одупре ни погрешним порукама важних других – родитеља и других ауторитета, вршњака, медија – већ их некритички усваја.
Kада дете погрешно закључи о неком важном питању, било да се оно тиче његове слике о себи, слике о другим људима или неке важне животне вредности, и када такав погрешан закључак остане непромењен, то му може правити велике проблеме у каснијем животу.
Kако дете гради свој систем уверења о реалности, они закључци које изводи најраније постају темељна уверења од којих дете полази као од доказане претпоставке у даљем развијању свог знања о себи, другима и свету. Kада је темељно уверење погрешно, та погрешност се преноси на сва друга, из њега изведена уверења.
Не само да први искривљени закључци делују као аксиоми – доказане истине – већ их дете заборавља током времена, тако да они настављају да делују на несвесном нивоу током њеног каснијег живота.
Знање о постојању раних погрешних закључака о себи, другима и животу, веома је важно за правилно васпитавање деце и његово будуће ментално здравље. Овај систем уверења делује као нека врста унутрашње мапе, а што је мапа тачнија и што више одговара оном терену на који се односи, особа ће се по њему боље кретати.
Што је више погрешних закључака у важним животним аспектима, то је већи ризик да ће особа лошије живети и можда развити неки поремећај.
Зато родитељи треба да спречавају дете да из различитих догађаја изводи такве погрешне закључке. Треба да деци помогну да их исправно схвате и исправно вреднују. Да би то било могуће, родитељ треба да има такав однос са дететом у којем му се оно дете поверава без страха да ће због тога бити исмејано или имати неку другу негативну последицу.
Родитељ то може чинити само када препознаје да су дететови закључци погрешни, јер ако дели исто такво искривљено уверење, он га неће препознати као нетачно. Други битан моменат јесте у томе што се одређена уверења која могу бити исправна у датом историјском контексту, неколико деценија касније могу показати као дисфункционална.
Најсигурнији начин да одрасли промене она искривљена уверења која их ограничавају или их присиљавају на неко ирационално понашање јесте психотерапија. Задатак психотерапеута јесте да помогне особи да освести она темељна уверења на којима гради свој систем искривљених уверења, да их преиспита и затим одбаци и промени у исправна. Зато се за ове закључке и користи реч одлука, јер оно што је једном одлучено у прошлости се може преиспитати и тако да у садашњости особа може донети друкчију, нову одлуку.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика