Iza “ružnog” rukopisa, nekada se ne krije nemarnost ili brzopletost kako često prenaglimo da zaključimo. Disgrafija može praviti detetu velike probleme kada je pisanje u pitanju.
Disgrafija predstavlja poremećaj u savladavanju veštine pisanja iako postoje svi potrebni uslovi da se veština razvije: normalna inteligencija, dobar vid i sluh, potrebna stimulacija i motivacija deteta.
Kako uhvatiti znake disgrafije?
Neki od tipičnih su sledeći:
- Prepisivanje zahteva mnogo vremena
- Nečitljiv rukopis
- Mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova
- Reči „ispadaju“ iz redova, slova “iskaču” iz reči
- Redovi ne prate horizontalne linije, već idu ukoso ili talasasto
- Slična slova se zamenjuju (grafički ili fonetski slična, npr „d“ i „b“, „s“ i „z“)
- Pisanje s desna u levo, takozvano „ogledalsko pismo“
- Razmak između reči značajno varira; od toga da se reči sudaraju do toga da se prave ogromni razmaci
- Neorganizovano pisanje po papiru; ne mogu da se “odmere” margine, prostor na kojem može da se smesti reč
- Prsti su zgrčeni tokom pisanja, neobično pozicionirani na olovci
Ako ste primetili da dete ima neki od ovih simptoma, onda obratite pažnju na sledeće: svaki tip disgrafije okarakterisan je specifičnom vrstom problematike, te s toga ako želimo da korigujemo pisanje, važno je da program napravimo tako da se radi tačno na onim problemima koji su u osnovi. Disgrafije možemo grubo podeliti u četiri grupe: vizuelne, auditivne, jezičke i grafomotorne.
Tipovi disgrafije
Vizuelne disgrafije, kako im samo ime kaže, nastaju jer nešto ne “štima” u vizuelnoj percepciji, memoriji i doživljaju prostora, specifično, prostornoj orijentaciji. Problem nastaje u teškom opažanju suptilnih razlika između slika koje se pred njima nalaze. Uz to, deca sa ovim tipom disgrafije teško verbalizuju prostorno-vremenske odnose, te retko u spontanom govoru upotrebljavaju odrednice “ispred”, “iza”, “između”, a pridevi “tanak-debeo”, “uzak-širok”, “kratak-dugačak”, “visok-nizak” i slično, ih često zbunjuju (te ih obično zamenjuju rečima “veliki” i mali) Odrednice “levo” i “desno” takođe stvaraju veliku konfuziju. Sve to skupa, dovodi do toga da dete ne može da jasno uoči finese koje definišu sliku slova, niti da ih smesti na adekvatan način u prostor (odnosno na papir). Mnoga istraživanja ukazuju na to da problem može da nastane usled toga što postoji mešani profil dominacije; npr. dominira desna moždana hemisfera, ali i desna ruka i levo oko. Koordinacija oko-ruka i komunikacija između dominantne hemisfere i dominantne ruke je otežana time što dominantno oko šalje informaciju u desnu hemisferu koja podatke obrađuje sintetički, a dominantnom rukom koja treba da ispiše slova upravlja leva, analitička hemisfere. Problemi u organizaciji sheme vlastitog tela i uspostavljanje poretka u osmišljavanju prostora, pravi problem detetu koje treba da iskoordiniše svoje pokrete tako da na parčetu papira napiše sva slova.
Auditivne disgrafije se javljaju zbog nedovoljno razvijenog fonemskog sluha. Dakle, iako je prijem zvuka fiziološki neometen, fine razlike između glasova promiču detetu. Akustički slični glasovi se mešaju. Ovaj problem dolazi do izražaja u diktatima. Videćete, na primer, da dete dosledno meša z i s, ž i z… Ovakav problem može da postoji iako dete pravilno izgovara glas iz razloga što pisanje zahteva suptilnije razlikovanje. Razlike između zvučnog i bezvučnog, piskavog i šuškavog, uspeju da „promaknu“ detetu.
Jezičke disgrafije svoj koren vuku iz problema sa nedovoljno razvijenim govorom. Ovaj problem se skoro po pravilu nadovezuje na razvojnu disfaziju. Oskudan rečnik, agramatičnost, problemi u izgovoru određenih glasova, reflektuju se na problem pisanja. I ovde možete uočiti problem prateći stabilne greške u odabiru slova kroz spontano pisanje. Onako kako dete izgovara, tako i zapisuje.
Grafomotorne disgrafije proističu iz nedovoljno razvijene grafomotorike. Pisanje uključuje pokret, za koji je važno da dete ima dobro razvijenu finu motoriku, da su pokreti prstiju spretni i koordinisani. Možete prepoznati problem tako što dete inače loše obavlja zadatke koje uključuju dobro razvijene sposobnosti vezane za finu motoriku (vezivanje pertli, zakopčavanje košulje, seckanje hrane, igranje pazlama). U pisanju, dete spaja grafički slična slova, te „nula“ postaje „mla“ na primer. Držanje olovke je zgrčeno, položaj prstiju na olovci neuobičajeni. Samo pisanje deluje kao ogroman napor.
Kako pomoći detetu sa disgrafijom?
Dakle, nije dovoljno reći da dete ima disgrafiju. Važno je uočiti ono što je u osnovi problema. Za svako dete se pravi poseban program rada. Nekada je najpre potrebno raditi na elementima van pisanja, da bi pisanje moglo da se koriguje (npr. na izgovoru i pravilnoj percepciji glasova). Rad na finoj motorici i, specifično, grafomotorici, uz rad na perceptivnim sposobnostima, prostornoj orijentaciji i rad na vežbama usmeravanja i održavanja pažnje, predstavljaju neke od strategija rada.
Ko treba da učestvuje u timu ljudi koji rade sa detetom?
U timu je potrebno da učestvuju prvenstveno logoped i psiholog, da bi mogla da se dobije jasna slika o tome šta su detetove sposobnosti. Logoped obraća pažnju na veštine čitanja i pisanja, određujući specifičnosti teškoća i stepene odstupanja tih veština. Logoped je tu da prepozna probleme sa artikulacijom, razumevanjem govora, njegovom razvijenošću, fonemskim sluhom i drugim. Psiholog sa druge strane dopunjuje nalaz logopeda podacima o inteligenciji deteta, njegovoj pažnji, percepciji, memoriji, prostornij orijentaciji. Njegov nalaz je važan jer ukazuje na to da li su teškoće uslovljene problemima sa kognitivnim razvojem ili je njihova osnova nezavisna. Ta komponenta je od izuzetne važnosti jer disgrafija (kao i disleksija) zahteva da dete ima prosečnu inteligenciju ili inteligenciju iznad proseka. Poseban uvid u strukturu testa inteligencije daje informacije o komponentama verbalnih i neverbalnih sposobnosti, a to nam je važno zbog procene razumevanja, zapažanja, pamćenja, razvijenosti rečnika, veština obrada informacija, vizuo-motornih veština.
Logopedski tretmani se planiraju na osnovu nalaza logopeda. Podaci o prostornoj organizovanosti, orijentaciji, finoj motorici ukazuju na potrebe za tretmanima pokretom. Metoda koja se takođe pokazala korisnom u radu sa disleksijom i disgrafijom je neurofidbek metoda. Uz pomoć neurofidbeka radi se na stimulisanju moždanih talasa, tako da se povećava kapacitet deteta da duže istraje u naporu da savlada pisanje
Kako da roditelji isprate rad sa detetom?
Važno je da poznajete specifičnosti problema Vašeg deteta da biste znali na kojim sposobnostima treba da radite. Informacije možete dobiti od logopeda i psihologa.
Ono u čemu kao roditelj treba da budete uporni jeste ohrabrivanje deteta i činjenje napora da ga osnažite. To ćete najbolje raditi tako što ga podstičete u stvarima u kojima se oseća dobrim i u kojima uživa.
Piše: Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped
Dr Nataša D. Čabarkapa je logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima. Dvadeset godina rada u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, podstaklo je da napiše više od 150 naučnih radova i tri monografije iz oblasti dečijeg leksikona i verbalnih asocijacija kod disfazične dece i kod dece sa normalnim govorno-jezičkim razvojem. Učestvovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim konferencijama, ali je za nju naučni rad pratilac prakse, koju stavlja na prvo mesto. Trenutno radi u Logopedsko-edukativnom centru „Čabarkapa“ koji je sama osnovala, a koji ima za cilj da, zahvaljujući multidisciplinarnom pristupu i udruživanjem različitih perspektiva stručnjaka, pomogne osobama sa problemima u govoru. I dalje se bavi naučnim istraživanjima, stručno se usavršava i veruje da osoba mora da kontinuirano radi na sebi da bi bila dobra u svom poslu.
Izvor: http://www.yumama.com