Драги дневниче

јул 13, 2019

Драги дневниче, опет сам се свађала са децом. Не сећам се тачне проблематике али знам да сам разговор започела као четрдесетогодишњакиња а завршила сам свађом као четворогодишњакиња. И сигурна сам да је тај узрасни суноврат трајао јако кратко, негде око три минуте. Мислим да би било паметно посаветовати оне научнике што раде на путовању кроз време да на посао воде своју децу, тако ће брже доћи до формуле за повратак у прошлост. И то не само своју већ целокупне цивилизације. Јер када ми се деси тај волшебни умопутујућу повратак у детињство, слично оном што описују у искуству неар деатх еxпериенце, док ме неки глас дозива из неодређеног правца а ја пролазим кроз тунел сужења свести, мене прожме осећај истинске спознаје зашто алигаторке једу своје младе.

Такође, драги дневниче, не могу више да издржим ту своју потребу да их стално храним. Једноставно ми се уврне нешто у стомаку, као кад мачка хоће да искашље сопствене длаке, док их гледам како муљају по тањиру и ваде из њега измишљене длаке и зелене микроскопске тачкице поврћа. Просто ми дође да им се осветим онако људски. Да им данима најављујем како ћу направити предивну торту какву никад нису јели, са седам врста чоколаде и сладоледом, и гуменим бомбонама и фонтаном карамеле и све тако нека чуда и да им на крају док узбуђено скачу по кући и не једу цео дан чувајући се за ту торту, изнесем неки минијатурни, загорели, тотално снуждени колач са броколијем! УУУУ а за све то време да их муж снима па да се после наслађујемо њиховим згроженим малим фачицама.

Знам грозна сам, ја сам грозоморна мама. Признаћу ти кад ме већ питаш и да сам урадила нешто јако грозно пре неки дан. Док је млађи син ручао, пардон пренемагао се за столом, молећи се над тањиром хране, а време је текло као да сутра не постоји, десет минута се претворило у двадесет а двадесет у време за следећи оброк. А у мени нека патологија није дала да му склоним тањир и одвојим га од стола, узела сам мобилни телефон и укуцала “деца из Бијафре”. ДА! показала сам му слике те јадне изгладнеле деце и претила да ће постати такав ако не буде хтео да једе. УЖАС! Мој пораз, мој пад са врлих родитељских висина је био прилично велик. Али не лези враже, осим милион питања која су се изродила из тих ужасних слика, попут “Зашто не купе храну или што не оду из пустиње?”, мој четворогодишњак није поклекао, ни један залогај није појео.

Драги дневниче, имам понекад осећај да мој ђак првак, тачно препознаје кад нисам сигурна у решење неког задатка. Пре неки дан ми се ругао кад је видео да идем да питам мужа за помоћ. Смејао ми се и викао “Ма-ма не-зна, ма-ма не-зна!” а мени је стварно било криво јер ипак сам завршила факултет са добрим просеком а већ запињем понекад у градиву првог разреда.

Ето и за крај да ти кажем да је ова опсесија смрћу код млађег сина баш непријатна. Њега интересује само ко ће њих да чува ако нас не буде, али нема шансе да се растужи и заплаче што нас свако мало сахрањује. Знам да су деца себична и сама себи центар унивезума али он стално пита кад ћу ја постати баба и зашто се не офарбам сад у плаво да будем лепша.

То су ти моје муке ових дана, драги дневниче. Не знам како други родитељи све постижу али мени се чини да бих им тачно дала отказ бар једанпут недељно да ме ти не разумеш.

Извор: icbmother.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама