Да би једно дете израсло у емотивно зрелу одраслу особу која зна да контролише своје импулсе и мирно решава конфликте, треба да поред себе у првим година развоја има емотивно зрелу одраслу особу (у виду родитеља или старатеља) која је у стању да контролише сопствене импулсе. Само таква особа може да дете научи како да решава конфликте мирним путем. Емпатија овде игра кључну улогу. Способност препознавања и именовања сопствених емоција и њиховог вербалног изражавања спречава физичко насиље.
Емоције не смеју бити негиране или спутаване, нити кажњаване. Насилне бихевиоралне реакције као резултат емоција и те како морају бити контролисане. Деци мора бити дозвољено да буду и бесна, и љута, и тужна, и уплашена, али морају разумети да није у реду ударати некога из беса или ломити играчке на пример. Деци којој је дозвољено да осете бес неће постати насилна. Али како то урадити? Па ево овако.
Да замислимо следећу ситуацију: двоје деце, два брата, играју се у соби. Један прави кулу од коцкица, а други покушава исто. У једном моменту чујете врисак, видите једно дете на поду, на леђима, како плаче, коцкице су свуда. Прво што радите, јесте да проверите да ли су деца добро и уверите се да нема неке озбиљне повреде. Када сте се у то уверили, и дете се смирило, саберемо се, ако треба избројимо у себи до 10 и окренемо се према другом детету.
Родитељ: „Шта се десило?“ Мирним тоном.
Дете: „Срушио ми је кулу од коцкица и ја сам га гурнуо.“
Саслушате и прихватите тај одговор. Додатни коментари типа “а шта си ти њему радио?“ су не само неемпатични, него делује да ви заузимате стране и нису конструктивни у решавању конфликта, јер су управо позив да аргумент ескалира. Евентуално питате „шта се после десило“ и опет мирно слушате и не делите лекције. У овом тренутку битно је препознати емоцију о којој је реч која је навела дете да реагује онако како јесте, а то је највероватније бес.
Родитељ: “Делује ми да си бесан јер ти је срушио кулу коју си правио.“ (именовање емоције и показивање емпатије). Чекате да видите да ли ће дете рећи нешто на то. Могуће да је тужан, али онда би вероватно плакао, а не гурнуо брата. Но, ви дајете могућност да вас исправи.
Родитељ: „Разумем да си бесан што ти је брат срушио кулу. У реду је бити бесан, али није у реду ударити никог.“ (показивање емпатије и контролисање реакције). „Када си бесан, онда можеш брату да кажеш ‘бесан сам што си ми срушио кулу!’. Не удараш га или гураш. Разумеш ли?“
Овако учимо дете да вербално именује и искаже емоцију беса, а не кроз физичку реакцију ударања. Сама чињеница да говорите детету да је у реду да осећа оно што осећа (емпатија) ће га почети смиривати. После тога, кажете му да изговори брату: „Бесан сам што си срушио кулу.“ Томе се може и додати захтев „Немој то више да радиш“. Друго дете питате: „Јеси чуо шта ти је брат рекао?“. После са другим дететом изводите сличну емпатичну реакцију.
Родитељ: „Зашто си му срушио кулу?“ без да делује да га оптужујете, мирним тоном.
Док чекамо да нам друго дете одговори, ако смо емпатични не осуђујемо децу него покушавамо да мислимо о разлозима због којих су нешто урадили. У решавању конфликта јако је битно наћи позитивне мотиве/намере које су навеле особу да одреагује на одређени начин. То је емпатички део, што не значи да тражимо разлоге да оправдамо насилно понашање. Не, управо супротно, покушавамо да разумемо намере да би могли да контролишемо понашање са емпатијом. То су намере који саме по себи не садрже ништа лоше. Можда старије дете жели да се игра само. У овоме заиста нема ништа погрешно или лоше. Али, ако млађе баш хоће да буде са братом и то не разуме, долази до конфликта. Ако старије жели да буде само, а ми смо емпатични онда поштујемо ту жељу. Говорити му да „није лепо“ што неће да се игра са братом, нити је емпатично, нити је заиста тачно. Нема ничег ружног или негативног у томе. Жеља да се играш сам је позитиван (добар) разлог за конфликт. Има тренутака када и ми одрасли желимо бити сами без друге особе. На то исто имају права и деца. Ово сада проверавамо емпатичним питањем:
Родитељ (детету које је срушило кулу): „Да ли желиш да се играш са братом коцкицама?”
Дете: „Да!”
Родитељ (детету ком је срушена кула): „Да ли желиш да се играш сам?“
Дете: „Да!”
Емпатична реакција родитеља: „Разумем да желиш да се играш сам. То треба да кажеш брату.“
И буквално тражите од њега да погледа брата у лице и изговори ове речи. Можете тражити од детета да и Вама каже директно ове речи. Емпатична реакција истог типа према млађем детету: „Да ли ти желиш да се играш коцкицама са братом, а он ти не дозвољава, па си био бесан и срушио си му кулу?“ Претпоставимо да је тако.
Родитељ: „Онда кажеш брату да желиш да се играш са њим, не рушиш му кулу. У реду? Али ако твој брат жели да се игра сам, онда мораш то прихвати и пустити га да се игра сам. Када и ти будеш хтео да се играш сам можеш му исто рећи. Јеси ме разумео?“
Овде говорим о деци које имају развијене језичке способности и довољно су велика да разумеју. Међутим, родитељи не треба да мисле “рекао сам једном и сада ће све да буде другачије“. Не, ово ће вероватно морати да се понови много пута, докле год се не усади у вредносни систем детета и не постане свакодневица и њима придодан начин решавања конфликта. Успут морамо континуирано бити емпатични и у другим ситуацијама.
Овде је описан један сценарио, које би могао да има различите исходе зависно од тога шта дете каже. Оно што је битно је да, шта год дете рекло, емпатички му објаснимо да је у реду и бити сам, и хтети играти се заједно. Да их научимо да искажу једни другом, а и нама родитељима, те њихове жеље и емоције које осећају вербално. Као емпатични родитељ треба да им објаснимо да је у реду имати бесан тон и рећи „бесан сам, срушио си му кулу, престани“, али није у реду да ударају, шутирају, ломе и бацају играчке и ствари. Када осете да је у реду бити бесан, и науче да то искажу вербално, неће имати потребу да тај бес испоље физички.
Али, као и у првом тексту који сам писала на тему емпатије морамо и ми сами знати да испољимо наше потребе и емоције вербално и ненасилно. Родитељи који ово не знају имаће проблеме у оваквим ситуацијама. Када дете виче, они викну још више. Када дете не слуша, они се љуте као мала деца и прете последицама. Морамо бити свесни да када одрасла особа у конфликту реагује тако што виче (осим у случајевим опасним по живот), она у том тренутку није више одрасла особа.
То је понашање на нивоу детета и најбуквалније је одрасло хистерисање. Хистерије, или испади беса малог детета се у телу одрасле особе манифестују као: вика, псовке, погрдне речи и вербални напади, лажи, манипулације, ударање рукама о сто или лупање вратима, одбијање одговорности и физички обрачуни. Размислите о овоме када следећи пут уђете у конфликт било са дететом, било са другом одраслом особом. Деца не могу да науче да контролишу импулсе поред одрасле особе која не зна да контролише своје. Ова психологија једноставно не постоји.
Аутор: Лидија Смирнов, професор енглеског језика и педагог