„Никакав емотикон не може да замени искрен осмех и топлу реч. И на то морамо да подсећамо нашу децу сваког дана.“- проф. др Милица Андевски
Када бисмо играли игру асоцијације, ако би добили задатак да цртежом представимо реч „комуникација“, колико нас би нацртало телефон као решење овог задатка? Колико се технологија увукла у поре наше свакодневице, у наше трпезарије, дечје собе, породично време? Када отворимо очи, да ли прво нешто изговоримо или кликнемо? Како комуницирамо, и да ли то уопште радимо, барем на онај начин својствен људској врсти? Шта је то успешна комуникација?
О овим важним питањима разговарали смо са проф. др Милицом Андевски, редовном професорком Филозофског факултета у Новом Саду на одсеку за педагогију. За почетак, комуникацију и начин како се она учи, саговорница је објаснила овако:
„Све што је у складу са самом природом човека, жеља за блискошћу, за међуљудским односом, пријатељством, интеракцијом и поверењем је оно што одликује успешну и здраву комуникацију. Чак и када имамо несугласице, неспоразуме, али их на адекватан начин, без насиља и ружних речи решимо, то је такође успешна комуникација. Важно је знати да све то можемо научити и овладати вештинама потребним за адекватан вид комуницирања, само ако нам је то циљ.
Родитељи и окружење имају велику улогу у том процесу учења, ако говоримо о најмлађим узрастима. Поред тога, изузетно су важни невербални знакови и њихово правилно читање и препознавање који играју кључну улогу у развоју комуникације. Познавање истих показује колико гледамо једни у друге док комуницирамо. Када научимо да препознамо емоцију на нечијем лицу и телу, није важно да ли разговарамо са црнцем, Кинезом или рођеним братом. Емоције су препознатљиве без обзира на то где смо рођени и у којој култури. Ко је научио све бебе широм света први осмех, а све нас да на тај осмех реагујемо позитивно? Дете предшколског узраста још у најранијим годинама уме да препозна неке основне и најчешће испољене емоције својих родитеља као што су бес, туга, срећа, брига. Треба да будемо свесни да све то не може да се пренесе ни научи путем технологије која нам, имам утисак, све више постаје начин комуникације уместо помоћ и олакшица у томе. Нисмо ми продужена рука технологији, већ она треба да буде наше помоћно средство.“
Када је у питању начин међусобне комуникације деце школског узраста, њихов однос са родитељима, као и утицај и последице употребе технологија на том узрасту, проф. Андевски запажа:
„Велика промена коју видим је у њиховој међусобној комуникацији, свако држи свој телефон, комуницирају преко њега. То је нова култура и нови бонтон. Постало је нормално да разговарамо једни са другима и у исто време гледамо у телефоне, а некада се то сматрало изузетно непристојним и неприхватљивим понашањем. Али нећу да кажем да су криви деца и млади. Комуникацију не можемо изместити из контекста, не можемо поредити младе некад и сад. Они су такви јер је време другачије, услови и сами односи. Мене лично, када су деца школског узраста у питању, више брине следеће сазнање: истраживања су показала да стална умреженост и доступност другима, појединцу не дозвољава сусрет са собом као ни обликовање идентитета.
Дакле, немамо довољно односа са самим собом, не разумемо себе и због тога не можемо разумети друге. Себе гледамо кроз алтернативни простор, кроз видео игрице, а у игрицама није стварност. У игрицама све можемо. Колико се сналазе у виртуелном свету, толико се не сналазе у стварном животу, колико имају пријатеља на друштвеним мрежама, толико заправо немају у реалности. Јавља се хипервигилна пажња због превелике употребе технологија. Све то оставља велике последице на комуникацију, блискост и међуљудске односе у будућности. Деца су све више отуђена и усамљена, емоционално су незрели, јер од раног узраста користе технологије и проживљавају живот и емоције у виртуелном свету, а не у стварном. Не могу емпатију научити на телефону, као ни контролу емоција. А оно што је још већи проблем јесте то што родитељи чак ни не разговарају са децом о томе шта гледају на интернету, не контролишу садржаје и не указују на то шта је добро, а шта лоше у томе. И лош пример са интернета је добра прилика за едукативан разговор са дететом.
Деци је данас немогуће забранити конзумирање садржаја популарних у њиховој вршњачкој групи, али родитељ мора бити упућен у трендове које његово дете прати, дететове идоле и интересовања. Мислим да би све то било лако да нису и родитељи постали зависници од технологије па врло често одлажу разговор са децом због својих занимација, пословних мејлова и других садржаја на свом телефону. Данас су са породицама таблети и телефони на породичном ручку. Ручамо у илузији да смо заједно, а заправо нисмо.“
Као делимично решење и позитиван корак нашег образовног система, професорка истиче увођење новог предмета у школске клупе, а то је предмет вредносне оријентације. Сматра да је покушај враћања младих традиционалним вредностима увођењем дрес кода, поздрављања професора у учионицима – корисно, јер млади ипак морају да имају одређене границе и правила понашања. Сматра да резултате ових промена не можемо очекивати одмах, и да је за позитиван учинак потребно извесно време.
„Оно што свако од нас може да учини, почевши од себе, јесте да не дозвољавамо да нам дан прође без загрљаја свог детета, лепе речи, поздрава комшији, разговора са пријатељем… јер се комуникација не одвија на мрежама, него у реалности. Никакав емотикон не може да замени искрен осмех и топлу реч. И на то морамо да подсећамо нашу децу сваког дана“ – закључује проф. Андевски.
Аутор текста: Милица Пантић, мастер педагог