Када професорка која ради тридесет година у просвети каже: „Не знам да ли смеш да му даш јединицу“

април 24, 2019

Недавно сам у зборници своје школе присуствовала оваквом разговору: колега, који је иначе врло одговоран и радан, одличан познавалац струке, питао је да ли ученик на два узастопна часа (блок) може добити две јединице.

То су оне ситуације када, на пример, доносимо контролне задатке и уписујемо оцене први час, а другог часа радимо нешто друго где такође можемо оценити ученике. НЈегов ученик је, на пример, добио јединицу на првој провери знања, а затим на другом часу није хтео ништа да ради, забављао се мобилним телефоном и на крају предао поново празну вежбу. Одговор колегинице која ради у просвети скоро тридесет година гласио је: „Не знам, нисам сигурна, провери ти то добро.“

Ова свакодневна ситуација по мом мишљењу савршено осликава српску просвету у последњих 15 година. Професор који озбиљно и предано ради и који је свестан високих захтева програма за гимназије, поставља задатке за које се мора учити и припремати и, наравно, даје јединице ученицима који се нису припремили.

Такође, професор који се држи Правилника о оцењивању мора имати четири оцене у полугодишту на два часа недељно, што ће рећи да користи што више прилика да оцени ученике. Ако је један контролни задатак био званичан, вежбе на часу (уз књигу и свеску) свакако су прилике да се слабе оцене поправе. Али незадовољни ученик на другом часу не само да није хтео да поправи оцену, него је одбијао да ради било шта. За њега час није место где се ради, допуњава, проверава и утврђује знање, већ прилика да покаже свој лични однос према професору, оцени, градиву и прилика да постигне одређену врсту публицитета.

У просвети у којој ја радим, готово половина ученика часове схвата на исти начин. А тако и њихови родитељи схватају родитељске састанке.

Како смо дошли до тога да садржај рада има другоразредни значај у односу на ученички его? Најпре, банализовањем садржаја. Наставни садржај ни из једног предмета у Српској школи није баналан, напротив, захтеви су изузетно високи. Али се неко досетио да каже да у ери интернета више није потребно ништа знати, свака информација је на клик од нас, па према томе није потребно оптерећивати децу теоријама, формулама, доказима, само их треба научити да примене знање које добију са интернета. Овај инфантилни став о интернету на глобалном нивоу дочекан је као откровење, а довео је генерације и генерације у стање интелектуалне блокаде.

Наставник или човек – банализација српске просвете

Сати проведени на инернету подесили су дечје мозгове на режим скроловања, док основне појмове о реалном животу готово да немају. Оно што се некада називало општом културом, данас је непотребно знање, у најбољем случају неки редак таленат који можете имати, али га немате где употребити. И док су напредне земље схватиле раскорак између интернета и реалности, код нас су професори који упућују ученике на рад у библиотеци застарели, фанатици, људи које је прегазило време и које треба преварити туђим радовима по систему цопy-пасте. Треба ли говорити до чега нас је овај систем довео?

Друга банализација просвете настаје релативизацијом образовања. Западњачки систем примењен у приватном сектору „није битно коју диплому имаш, него шта знаш“ пренесен на наше тле преводи се као „апсолутно није битно коју диплому имаш“. Изједначени смо у платама, професијама, положају у друштву, јер елитно друштво у Србији представљају неки други људи, по неким другим линијама. Високообразовани се од ових склањају што даље, по могућству у друге земље.

И како би данашњи ученик разумео вредност високих школа и универзитета? Присуство на њима је просто питање одлуке: ја хоћу или нећу диплому. Онај који је хоће, добиће је овако или онако, најлакше приватно. Знање које уз њу иде свакако је непотребно.

За трећу банализацију уверена сам да је системски припремана, али је и сјајно изведена. Када професорка која ради тридесет година у просвети каже: „Не знам да ли смеш да му даш јединицу“, она то заиста не зна. Не зато што за тридесет година није научила законе и правилнике, него зато што сваки министар доноси своје правилнике који за степен-два умањују ингеренцију професора и аутономију часа. Питање које би требало бити излишно, јер професор мора апсолутно владати процесом учења, постало је врло озбиљно и врло често.

Правила којима смо се на седницама смејали верујући да не постоји радна група састављена о професора која би их усвојила, постала су преко ноћи мучна реалност. Ученик ће се по свим својим правима жалити, што ће бити додатни посао за секретара, педагога, психолога, директора. Ако су му родитељи амбициознији, жалба ученика ће ићи директно у Министарство. Ту се подразумева и посета просветних саветника, инспектора, чешљање и развлачење по неколико недеља, закључци, решења, мере, нове седнице наставничког већа и на крају прозивање професора од стране колега, јер све то и није било неопходно зарад једне јединице на блок часу.

Оно што није урадио правилник, урадила је економија. Професор са десет година стажа и даље у школи ради на одређено због закона о забрани запошљавања у јавном сектору. Да ли ће он донкихотовски да се усмери на ученика и да му ту другу јединицу за нерад и незнање? Да ли ће после горе набројаних непријатности по школу сутра тај професор бити примљен у стални радни однос? Тај човек од тридесет пет година, који је започео породични живот, добио децу, наивно подигао кредит за стан… Не, наравно.

Он ће савесно радити, пазећи да испуни план и програм, пазећи да поступи педагошки, ненасилно, играјући по жици да би привукао пажњу ученика и да би што ређе чуо оно „ма шта ће мени то у животу“, пазећи да га не погоди куглица од папира из последње клупе. Доживеће као лични пораз сваку лошу оцену и то што није успео да заинтересује сваког ученика, што није исписао сву документацију и сликао све што је ван школе са ученицима урадио.

Па и ако здраворазумски прихвати да је немогуће у данашњој учионици имати атмосферу о којој је учио, сањао и за коју се припремао, доћи ће неки родитељ да му објасни како није добар и како његово посебно дете треба на други начин анимирати. У другом разреду гимназије, на пример. Чуће свашта о себи, а то су суштински две ствари: „Није ме ништа научио, морао сам приватно да се спремам за пријемни“ или „Лудак, код њега пола одељења има јединицу“ и свака ће га заболети, јер је и једно и друго радио у интересу ђака. И једнога дана, када га ученица уштине и продере се на њега из свег гласа „Ниси ти никакав човек, ниси никакав професор“, побуниће се Човек. Професор ће погнути главу, јер је очекивао да ће се то много раније догодити.

Ауторка је професорка из Шапца

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "Када професорка која ради тридесет година у просвети каже: „Не знам да ли смеш да му даш јединицу“

  1. Liga bez briga каже:

    Koliko vidim u tekstu lepo piše da je nastavnik doneo kontrolni zadatak sa ocenom jedan a onda drugog časa ponovo dao zadatak u pisanoj formi kao ispravku prvog verovatno. U tekstu piše da je učenik predao drugog časa prazan papir, nema preciznih informacija da bi se tumačio pravilnik. Dajte tačne informacije u tekstu pa onda kritikujete.

    1. Učenikova mama каже:

      Učenik je pokazao da nema pojima sa gradivom i dobio zasluženu jedinicu na prvom času. Onda je nastavnik ponovo dao zadatak kao ispravku na drugom času. Šta je nastavnik očekivao? Da se učenik prosvetlio tokom ova dva časa? Šta je navelo nastavnika da pomisli da dete koje ništa ne zna, može ponovo da uradi kontrolni za veću ocenu od jedinice. Meni ovo zvuči kao da je hteo da potvrdi tu prvu jedinicu, da je zakuca za sva vremena. Koliko jedinica je dovoljno dati detetu da bi predavač stvarno bio uveren da detet taj čas NIJE SPREMNO. Čoveče shvati da on ne zna za više! Možeš da mu radiš šta hoćeš taj dan, on ne zna. Ta druga jedinica, po pravilniku, može samo da ide u svesku, nikako u dnevnik. Naravno, nastavnik mora da se pripremi za razgovor sa roditeljem. Ja bih odletela u školu. Nema tu vike, čuda, ništa, samo molim za objašnjenje. Ako objašnjenja nema, kao što ga ne može biti, e onda se drži majstore. Mogao bi lako roditelj da pomisli da ovaj nastavnik maltretira i namerno šikanira njegovo dete.

      1. Danka каже:

        Da, jer Nastavnik je tu bas zbog toga da sikanira decu ( nema slucajnog tj. moze biti samo namerno )…… komentari te dotuku 🙁

  2. Učenikova mama каже:

    Imate pravilnik koji je jasan. Zna se kad i kako se daju ocene. Zna se kakve one mogu da budu, šta je prihvatljivo, a šta ne. Naravno, mi smo zemlja Srbija pa uvek pokušavamo da izvrnemo svaki zakon. Svaki nastavnik i profesor sam gradi svoj autoritet i odgovoran je za atmosveru na času. Da li dete sme da napadne nastavnika? NARAVNO DA NE. Imate pravilnik koji jasno kaže kako postupati u tom slučaju. Da li nastavnik može da podeli jedinice skoro celom razredu. NARAVNO DA NE. To nije pedagoški gospodo. Morate razmišljati kako je moguće da SKORO CELO ODELENJE ne može da savlada lekciju i dobije jedinicu, da nije možda do predavača? Zbog predavača koji su mislili da zamenjuju Boga na času je i napravljen ovakav zakon i pravilnik. Pitanje je zašto su predavači beskičmenjaci koji ne smeju realno da ocene svu decu. Zašto prema deci “običnih” ljudi imaju oštar i nepokolebljiv stav, a kad naiđe malo ozbiljniji lik, koji ne mora da je uticajan i nasilan, nego prosto pismen i spreman argumentima da se bori za svoje dete, onda je sistem vrednosti predavača poljuljan. Odmah sve može i cenkamo se kao na pijaci. Što bi se ispravan čovek bojao prijave inspekciji, ministru ili Svetom Petru? Ovaj članak je lament nad starim vremenima u kojima je predavač mogao da radi šta hoće.

  3. Miša profespr каже:

    Osnovni nastavni principi: svesna aktivnost i očiglednost!! Mnogi nastavnici imaju nastavni oblik “ex katedra”, koji nije produktivan, već samo ceni reproduktivna znanja, a istovremeno moraju da daju ocene i nerealno ocenjuju učenike???, obrazovanje je vrhunska nauka, to ne mogu svi da rade???

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама