Nedavno sam u zbornici svoje škole prisustvovala ovakvom razgovoru: kolega, koji je inače vrlo odgovoran i radan, odličan poznavalac struke, pitao je da li učenik na dva uzastopna časa (blok) može dobiti dve jedinice.
To su one situacije kada, na primer, donosimo kontrolne zadatke i upisujemo ocene prvi čas, a drugog časa radimo nešto drugo gde takođe možemo oceniti učenike. Njegov učenik je, na primer, dobio jedinicu na prvoj proveri znanja, a zatim na drugom času nije hteo ništa da radi, zabavljao se mobilnim telefonom i na kraju predao ponovo praznu vežbu. Odgovor koleginice koja radi u prosveti skoro trideset godina glasio je: „Ne znam, nisam sigurna, proveri ti to dobro.“
Ova svakodnevna situacija po mom mišljenju savršeno oslikava srpsku prosvetu u poslednjih 15 godina. Profesor koji ozbiljno i predano radi i koji je svestan visokih zahteva programa za gimnazije, postavlja zadatke za koje se mora učiti i pripremati i, naravno, daje jedinice učenicima koji se nisu pripremili.
Takođe, profesor koji se drži Pravilnika o ocenjivanju mora imati četiri ocene u polugodištu na dva časa nedeljno, što će reći da koristi što više prilika da oceni učenike. Ako je jedan kontrolni zadatak bio zvaničan, vežbe na času (uz knjigu i svesku) svakako su prilike da se slabe ocene poprave. Ali nezadovoljni učenik na drugom času ne samo da nije hteo da popravi ocenu, nego je odbijao da radi bilo šta. Za njega čas nije mesto gde se radi, dopunjava, proverava i utvrđuje znanje, već prilika da pokaže svoj lični odnos prema profesoru, oceni, gradivu i prilika da postigne određenu vrstu publiciteta.
U prosveti u kojoj ja radim, gotovo polovina učenika časove shvata na isti način. A tako i njihovi roditelji shvataju roditeljske sastanke.
Kako smo došli do toga da sadržaj rada ima drugorazredni značaj u odnosu na učenički ego? Najpre, banalizovanjem sadržaja. Nastavni sadržaj ni iz jednog predmeta u srpskoj školi nije banalan, naprotiv, zahtevi su izuzetno visoki. Ali se neko dosetio da kaže da u eri interneta više nije potrebno ništa znati, svaka informacija je na klik od nas, pa prema tome nije potrebno opterećivati decu teorijama, formulama, dokazima, samo ih treba naučiti da primene znanje koje dobiju sa interneta. Ovaj infantilni stav o internetu na globalnom nivou dočekan je kao otkrovenje, a doveo je generacije i generacije u stanje intelektualne blokade.
Sati provedeni na internetu podesili su dečje mozgove na režim skrolovanja, dok osnovne pojmove o realnom životu gotovo da nemaju. Ono što se nekada nazivalo opštom kulturom, danas je nepotrebno znanje, u najboljem slučaju neki redak talenat koji možete imati, ali ga nemate gde upotrebiti. I dok su napredne zemlje shvatile raskorak između interneta i realnosti, kod nas su profesori koji upućuju učenike na rad u biblioteci zastareli, fanatici, ljudi koje je pregazilo vreme i koje treba prevariti tuđim radovima po sistemu copy-paste. Treba li govoriti do čega nas je ovaj sistem doveo?
Druga banalizacija prosvete nastaje relativizacijom obrazovanja. Zapadnjački sistem primenjen u privatnom sektoru „nije bitno koju diplomu imaš, nego šta znaš“ prenesen na naše tle prevodi se kao „apsolutno nije bitno koju diplomu imaš“. Izjednačeni smo u platama, profesijama, položaju u društvu, jer elitno društvo u Srbiji predstavljaju neki drugi ljudi, po nekim drugim linijama. Visokoobrazovani se od ovih sklanjaju što dalje, po mogućstvu u druge zemlje.
I kako bi današnji učenik razumeo vrednost visokih škola i univerziteta? Prisustvo na njima je prosto pitanje odluke: ja hoću ili neću diplomu. Onaj koji je hoće, dobiće je ovako ili onako, najlakše privatno. Znanje koje uz nju ide svakako je nepotrebno.
Za treću banalizaciju uverena sam da je sistemski pripremana, ali je i sjajno izvedena. Kada profesorka koja radi trideset godina u prosveti kaže: „Ne znam da li smeš da mu daš jedinicu“, ona to zaista ne zna. Ne zato što za trideset godina nije naučila zakone i pravilnike, nego zato što svaki ministar donosi svoje pravilnike koji za stepen-dva umanjuju ingerenciju profesora i autonomiju časa. Pitanje koje bi trebalo biti izlišno, jer profesor mora apsolutno vladati procesom učenja, postalo je vrlo ozbiljno i vrlo često.
Pravila kojima smo se na sednicama smejali verujući da ne postoji radna grupa sastavljena o profesora koja bi ih usvojila, postala su preko noći mučna realnost. Učenik će se po svim svojim pravima žaliti, što će biti dodatni posao za sekretara, pedagoga, psihologa, direktora. Ako su mu roditelji ambiciozniji, žalba učenika će ići direktno u Ministarstvo. Tu se podrazumeva i poseta prosvetnih savetnika, inspektora, češljanje i razvlačenje po nekoliko nedelja, zaključci, rešenja, mere, nove sednice nastavničkog veća i na kraju prozivanje profesora od strane kolega, jer sve to i nije bilo neophodno zarad jedne jedinice na blok času.
Ono što nije uradio pravilnik, uradila je ekonomija. Profesor sa deset godina staža i dalje u školi radi na određeno zbog zakona o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Da li će on donkihotovski da se usmeri na učenika i da mu tu drugu jedinicu za nerad i neznanje? Da li će posle gore nabrojanih neprijatnosti po školu sutra taj profesor biti primljen u stalni radni odnos? Taj čovek od trideset pet godina, koji je započeo porodični život, dobio decu, naivno podigao kredit za stan… Ne, naravno.
On će savesno raditi, pazeći da ispuni plan i program, pazeći da postupi pedagoški, nenasilno, igrajući po žici da bi privukao pažnju učenika i da bi što ređe čuo ono „ma šta će meni to u životu“, pazeći da ga ne pogodi kuglica od papira iz poslednje klupe. Doživeće kao lični poraz svaku lošu ocenu i to što nije uspeo da zainteresuje svakog učenika, što nije ispisao svu dokumentaciju i slikao sve što je van škole sa učenicima uradio.
Pa i ako zdravorazumski prihvati da je nemoguće u današnjoj učionici imati atmosferu o kojoj je učio, sanjao i za koju se pripremao, doći će neki roditelj da mu objasni kako nije dobar i kako njegovo posebno dete treba na drugi način animirati. U drugom razredu gimnazije, na primer. Čuće svašta o sebi, a to su suštinski dve stvari: „Nije me ništa naučio, morao sam privatno da se spremam za prijemni“ ili „Ludak, kod njega pola odeljenja ima jedinicu“ i svaka će ga zaboleti, jer je i jedno i drugo radio u interesu đaka. I jednoga dana, kada ga učenica uštine i prodere se na njega iz sveg glasa „Nisi ti nikakav čovek, nisi nikakav profesor“, pobuniće se Čovek. Profesor će pognuti glavu, jer je očekivao da će se to mnogo ranije dogoditi.
Autorka je profesorka iz Šapca
Izvor: Danas