"Када сам те добио, знао сам да ћеш отићи"

јануар 19, 2017

Мој отац је то јутро плакао у једној соби, окренут леђима глумећи јакост и чврстину, глумећи стену тако ломљив – баш то јутро када се удаје његова кћер јединица.

Пришла сам му, у бијелој венцаници стискајући кнедлу у грлу пазећи да не размажем шминку којом ме кума натрацкала “да будем најлепша.”
Јер, гушило је до неба, баш ту у грлу, оно нешто.
“Тата, ја ти одох..”
“Иди, кћери. Ако мислиш да је за те, иди. Када сам те добио, знао сам да ћеш отићи..”
Ма, брига ме и за шминку и куму, ма све, расплакала сам се к’о никад.
Загрлила сам га јако, онако најјаче.
Као да га више никад нећу видети.
Као да нам бране да се грлимо.
Као да нас заувек отимају једно од другог.
“Тата, знаш. Ја ћу увек остати твоја, не брини.”
“Кћери, умиј се, поправи се, сад ће гости. Види нас! К’о деца!”
Навукао је маску тобожње хладноће и нестао међу народом шепурећи се попут поносног пауна.
Тата. Отац. Ћаћа.
Колико само значи у животу једне жене тај мушкарац.
Он је сигурност.
Он је узор.
Институција.
Благост и гордост.
Заштита од свега лошег.
Мој је мени био предиван, кроз читаву младост, одрастање, сазревање.
Он је тај који ми је дао име.
Који ми је тепао “Сека”, “Сине”..
Који се није трезнио данима када сам се родила.
Он је тај који је говорио да ме родио.
Он је тај који ми је пјевао песму од Трубадура “Маријана” а ја се к’о фол љутила.
Он је тај који ми је обећавао хаљине.
Који је пружао пажњу чак и више него ли ми је била потребна.
Он је тај који је размазио своју кћер јединицу.
До неба и назад.
Који ме је научио да се за жену мораш борити.
Угађати јој, када видиш да је лоше, пусти је док је прође.
Он је тај.
Мој Ћаћа.
И данас је био код мене.
Мало смо шетали и разговарали.
Корак му је све спорији, коса потпуно бела.
Ход ни близу као онда када ме пратио до олтара.
Па ми тешко, па ме боли.
Па хоћу да сам опет малена.
Да скачем по њему.
И да ми отпева Маријану.
Да је виталан, здрав и млад..
Ја сам му и данас села у крило и рекла да га јако волим.
И сједећу док год Господ дозволи.
Јер то је болан Ћаћа.
Један и једини.
А жене увек остану татине девојчице ста се год деси.
Мариана Јурковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на ""Када сам те добио, знао сам да ћеш отићи""

  1. Nevena каже:

    Steze se i meni knedla u grlu i zaplakah… nisam jedinica, roditeljska paznja nije bila usmerena samo meni, nisam ni bila razmazena, ali otisla sam i ja iz kuce mojih roditelja, udavsi se… Odlazim tamo relativno cesto i osetim se neverovatno spokojno i mirno. Nisu jos preterano ostarili, ali evidentno da im godine ne idu na ruku. I ne mogu i ne zelim da zamislim kako cu jednog dana ziveti sa cinjenicom da ih vise nema…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама