Дечије игре се могу разликовати на основу нивоа социјалне укључености – да ли се и када дете игра:
У класификацијама по овом критеријуму нагласак се ставља на друштвену организацију игре, а не на њен когнитивни ниво.
Kакав карактер има самостална игра?
Деца млађег јасленог узраста (друга година живота) најчешће се играју сама или само посматрају другу децу (посматрање и самостална игра). Kод ове игре не постоје правила и дете се игра само онако како оно хоће. Самостална игра има ИСРАЖИВАЧKИ KАРАKТЕР, дете испитује предмете на разне начине манипулишући са њима (лупањем, вучењм, пипањем, мирисањем и сл.).
Упоредна игра
На старијем јасленом узрасту (трећа година), јавља се упоредна игра. У њој нема неких изразитијих и релевантнијих социјалних интеракција међу децом, чак и ако се она баве истом активношћу. Постоје примитивне социјалне комуникације: посматрање друге деце, покушај имитације њихових поступака, настојања да се другом детету отме нека привлачна играчка. Број учесника у тој социјалној партиципацији је мали – најчешће само двоје-троје деце могу да буду учесници једне упоредне игре.
Најчешће игре упоредног типа су игра песком и конструктивни рад са глином, хартијом, перлама и бојама.
Дидактички прстенови могу бити део упоредне игре вашег малишана.
Асоцијативна игра
Асоцијативна игра се јавља после треће године и то је игра деце у групи у којој улоге нису ни довољно диференциране, ни усмерене према заједничком циљу.
Сарадничка игра
Kарактеристика сарадничке игре је да се деца играју у групи у којој се улоге и задаци деле и допуњују. Учесталост сарадничке игре расте после треће године.
_
Врста игре:
Посматрање :Гледање других како се играју без укључивања у игру.
Самостална игра: Самостално и независно играње без покушаја при-ближавања другој деци.
Упоредна игра: Деца се играју једно поред другог и са сличним материјалима, али без стварног дружења или сарадње.
Асоцијативна игра: Играње са другом децом нечег сасвим блиског, али без поделе рада или подређености неком групном циљу.
Сарадничка игра: Играње у групи која је створена ради обављања неке активности или постизања неког циља, где су поступци појединих чланова усклађени ради остварења заједничког циља.
Социјализација детета није трка на сто метара. Наоружајте се стрпљењем.
Дакле, на раном узрасту (до навршене треће године живота) очекивано је да се деца играју сама и да су њихови социјални контакти са другом децом, у смислу заједничке игре, релативно ретки (самостална и упоредна игра). Оно што је значајно напоменути је да се у овом периоду може очекивати да ваше дете може покушати другом детету да отме неку њему привлачну играчку, али то није разлог за бригу, јер је овај облик понашања очекиван у овом узрасту. То ни у ком случају не значи да је ваше дете ни безобразно, ни грубо, ни размажено. Оно што ви у тим ситуацијама можете да урадите (и треба да урадите) је да свом детету објасните зашто такви његови поступци нису добри и да му понудите алтернативна решења да дође до циља (нпр. да узме неку другу играчку, или да сачека да друго дете престане да се игра са играчком коју ваше дете жели, па да је онда оно узме). На тај начин, кроз процес социјализације (учења друштвено прихватљивих облика понашања) код свог детета подстичете формирање адекватног понашања и пожељних особина личности. И да не буде забуне, тај процес учења није „трка на сто метара“, дакле наоружајте се стрпљењем, разумевањем и љубављу!.
Аутор: Тања Недимовић, доктор психолошких наука
Извор: pino-toys.rs/