Помислила сам: „Виђам га сваки дан, шта има лоше у томе да кафу попијем у његовом друштву?“. Први гутљај је терао поподневни умор са мојих капака, па сам у мисли дозивала неку пријатну тему. При нашим кратким сусретима чинило се да ја њему неретко намећем своја интересовања, али то ме није бунило, одувек је и према свима деловао као пасивни послушко. Прекраћивао је време кад је требало чекати, обавештавао нас о скоро свим културним догађајима у граду, умео је да да праву препоруку, познавао је огроман број људи и свима је знао како да приђе… На послу су се понекад шалили да је сигурно обавештајац, али нико томе није придавао велику пажњу.
Често бисмо, рекох, кратко и успут проћаскали. Почињали смо увек исто, о људима које познајемо, али то нису била оговарања, напротив, тежио је да све наше познанике представи у бољем светлу, понекад би у томе и претеривао. Ни овог пута није било другачије, али у једном тренутку (ваљда тај поподневни умор!) ја сам постала само публика. Прво радознала, па изненађена, онда затечена: „С ким ја то пијем кафу?“ Добар хумор и смех неосетно је заменио подсмехом. И раније сам примећивала како он воли да глумата и паметује, али сам то брзо преокретала у жељеном смеру. Сад је читав арсенал књижевних цитата пуцао у мене, а разговор о књизи као целини није био формат који му одговара. Зато је, помишљала сам, толико одговарао онима који су иза себе имали „два животна факултета“ и очигледно мало времена за читање, а од њега су скупљали те књишке мрвице да се оките још и том мудрошћу, кад ионако све остало најбоље знају. Ништа ново, знала сам да он не може имати чврст систем вредности као што бива са људима који познају најшири круг најразличитијих карактера и са свима могу и свима некако одговарају.
Таман да прекинем разговор, променио је тему! Нудио ми је ручно плетене капе. Купио је моју пажњу на тренутак па лагано прешао на новогодишњу декорацију и високу моду. Ха, није то њему неспојиво, ма нудио је он каткад читав асортиман робне куће! На незаинтересованост се није љутио, једноставно би то пустио крају и заиграо нову ролу. Постајало је смешно како ту преда мном један малочас такорећи трговачки путник постаје врсни економиста и бизнис-баја који зна како да покренете сопствени посао и згрнете милионе! Таман сам помислила да се ни лутрија тако не рекламира, он је већ увелико о нечем моралисао. Нудио ми је, додуше, учешће, тражио коментар и питао шта мислим, али тад сам схватила да је то само клопка… Он је волео да саслуша туђе мишљење, па чак и грубости, штавише салве увреда никад није прекидао, и кроз главу ми попут светлице пролети мисао да он није толерантан, да не негује различитости, како сам раније мислила, већ некако нездраво расте од те заоштрености међу људима…
Док сам се тргла из мисли, већ је причао како човек треба да угађа себи, „живот је кратак“, али сам га сад одлучно прекинула. Шоља је одавно била празна, ја такође.
Да, попила сам кафу са Фејсбуком.
Друштвене мреже су добре слуге, али зли господари.
Аутор: Драгана Глишић