Pomislila sam: „Viđam ga svaki dan, šta ima loše u tome da kafu popijem u njegovom društvu?“. Prvi gutljaj je terao popodnevni umor sa mojih kapaka, pa sam u misli dozivala neku prijatnu temu. Pri našim kratkim susretima činilo se da ja njemu neretko namećem svoja interesovanja, ali to me nije bunilo, oduvek je i prema svima delovao kao pasivni posluško. Prekraćivao je vreme kad je trebalo čekati, obaveštavao nas o skoro svim kulturnim događajima u gradu, umeo je da da pravu preporuku, poznavao je ogroman broj ljudi i svima je znao kako da priđe… Na poslu su se ponekad šalili da je sigurno obaveštajac, ali niko tome nije pridavao veliku pažnju.
Često bismo, rekoh, kratko i usput proćaskali. Počinjali smo uvek isto, o ljudima koje poznajemo, ali to nisu bila ogovaranja, naprotiv, težio je da sve naše poznanike predstavi u boljem svetlu, ponekad bi u tome i preterivao. Ni ovog puta nije bilo drugačije, ali u jednom trenutku (valjda taj popodnevni umor!) ja sam postala samo publika. Prvo radoznala, pa iznenađena, onda zatečena: „S kim ja to pijem kafu?“ Dobar humor i smeh neosetno je zamenio podsmehom. I ranije sam primećivala kako on voli da glumata i pametuje, ali sam to brzo preokretala u željenom smeru. Sad je čitav arsenal književnih citata pucao u mene, a razgovor o knjizi kao celini nije bio format koji mu odgovara. Zato je, pomišljala sam, toliko odgovarao onima koji su iza sebe imali „dva životna fakulteta“ i očigledno malo vremena za čitanje, a od njega su skupljali te knjiške mrvice da se okite još i tom mudrošću, kad ionako sve ostalo najbolje znaju. Ništa novo, znala sam da on ne može imati čvrst sistem vrednosti kao što biva sa ljudima koji poznaju najširi krug najrazličitijih karaktera i sa svima mogu i svima nekako odgovaraju.
Taman da prekinem razgovor, promenio je temu! Nudio mi je ručno pletene kape. Kupio je moju pažnju na trenutak pa lagano prešao na novogodišnju dekoraciju i visoku modu. Ha, nije to njemu nespojivo, ma nudio je on katkad čitav asortiman robne kuće! Na nezainteresovanost se nije ljutio, jednostavno bi to pustio kraju i zaigrao novu rolu. Postajalo je smešno kako tu preda mnom jedan maločas takoreći trgovački putnik postaje vrsni ekonomista i biznis-baja koji zna kako da pokrenete sopstveni posao i zgrnete milione! Taman sam pomislila da se ni lutrija tako ne reklamira, on je već uveliko o nečem moralisao. Nudio mi je, doduše, učešće, tražio komentar i pitao šta mislim, ali tad sam shvatila da je to samo klopka… On je voleo da sasluša tuđe mišljenje, pa čak i grubosti, štaviše salve uvreda nikad nije prekidao, i kroz glavu mi poput svetlice proleti misao da on nije tolerantan, da ne neguje različitosti, kako sam ranije mislila, već nekako nezdravo raste od te zaoštrenosti među ljudima…
Dok sam se trgla iz misli, već je pričao kako čovek treba da ugađa sebi, „život je kratak“, ali sam ga sad odlučno prekinula. Šolja je odavno bila prazna, ja takođe.
Da, popila sam kafu sa Fejsbukom.
Društvene mreže su dobre sluge, ali zli gospodari.
Autor: Dragana Glišić