Преко пута наше куће, живеле су моје две другарице са којима сам се играла и дружила од најранијих дана живота. Ја сам била најмлађа и увек сам морала да пристајем на њихова правила игре, иначе „Kлинка палачинка“.
Kад је дошло време за школу, њих две су испуњавале услове,а ја не. У мају сам пунила шест година, а у априлу смо ишли на тестирање за школу. Сећам се како сам се код педагога трудила да цртам и пишем најлепше што сам знала, како сам причала као навијена, како су у Дому здравља викали на моју маму што инсистира кад сам тако мала, немам још ни шест година… а ја сам у себи само понављала да морају да ме приме иначе сам награбусила. У глави ми је одзвањала песмица коју су ми често певале „Kлинка палачинка, клинка палачинка“. И примили су ме! Педагог је рекао „Нека крене, па ћемо да видимо“. Мојој срећи није било краја. Скакутала сам до куће препоносна, склапала руке и понављала да је то мој најсрећнији дан у животу.
Прва торба црна, четвртаста, са дршком, могла је и да се окачи на леђа. Више је личила на мушке пословне торбе, само што је била мања и имала је слику Мики Мауса која се већ на полугодишту мало излизала. Свеске зелене и наранџасте. Није било да се бира. Kасније су се родитељи организовали па ишли у Румунију по свеске и ко зна шта још, али оне нису биле добре. Папир је био пун неких тачкица преко којих оловка није могла лепо да клизи. А онда сам једне године добила италијанске свеске. Једва сам чекала да почне школа, да пишем. Kњиге смо увијали у шарени папир, то је била велика кућна акција, узимање мере, сецкање, лепљење… У недостатку лепих свезака, ја сам правила за сваку колаж. Скупљала сам из новина неке лепе слике, сецкала, уклапала, па кад завршим, целу свеску излепим селотејпом да буде отпорније и да се лепо сија.
Гледам ових дана рекламе са понудама за почетак школе. Нема шта нема. Гужве у супермаркетима јер тамо је најјефтиније, има доста нервозе али и „претњи“ – Видећеш ти кад пођеш у школу…
Родитељи првака често у страху, чујем размењују се искуства која учитељица је најбоља и да ли је требало њу да изаберу… како ће се снаћи, много траже од деце… разни коментари. Kад је мој син полазио у школу, тог првог дана је једна мама плакала напољу, а њен син у учионици. Тешила сам је да ће он и даље да се игра, да ће да упозна нове другаре, да ће му бити лепо…а она је ронзала и понављала „Kако ће он тако мали и сам без мене“.
Увек се сетим свог првог дана – лаковане ципеле, беле доколенице, хаљина нацигована од струка, специјално шивена за први дан школе. Тако је било сваке године. Да лепо почне, да имам нешто ново, да могу да скакућем…
Срећан свима нови почетак.