„Не могу да верујем да ви, просветни радници, радите са децом, и тако наседате…”

април 26, 2019

“Марија! Марија! Марија! Погледајте ме, Марија! Маријааа!” Докторка је неуморно дозивала несвесну жену, благо је шамарајући. „Марија! Марија! Пробудите се, Марија!“

Петар је стајао неколико метара даље и грицкао нокте. „Хоће ли се пробудити, докторка?“ тихо је питао, не очекујући одговор.

„Марија! Марија! Чујете ли ме?“ Докторка је узела Марију за доњу вилицу, и продрмусала је лево-десно, али је Маријина глава само клонула у страну.

„Сестро, помозите ми да је ставим на бок, ако крене да повраћа, може доћи до гушења. Молим вас, сви напустите просторију!“ Докторка није изгледала уплашено, било је очигледно да сличне ситуације решава сваког дана.

Сестра прихвати Марију испод рамена, и окрену је на страну. У том часу, Марија испусти неки звук сличан кашљању. „Марија, да ли ме чујете?“ Докторка је отворила Маријин десни капак, и уперила батеријску лампу у њено око. Марија покуша да склони главу од непријатне светлости, и доктора дубоко удахну. „Е, баш сте нас намучили, Марија! Да ли ме чујете сад? Ја сам докторка Недић из Хитне помоћи. Изгубили сте свест. Да ли се сећате шта се догодило?“

Марија је, затворених очију, само благо климнула главом.

„Хајде да покушате да седнете, Марија!“

Марија није имала снаге ни да помисли на такво нешто. „Не могу баш…“ рече. Две жене је уиграним потезима узеше испод пазуха, и подигоше је. Убрзо је Марија седела на столици са које се, пре само петнаестак минута, стропоштала право на под.

„Марија, одговарајте ми са ’да’ или ’не’! Да ли болујете од срчаних болести, високог притиска, епилепсије, шећерне болести, да ли сте до сада имали прекиде свести…“ Марија је, и даље жмурећи, благо одмахивала главом.

„Сваки прекид свести се мора детаљно испитати, тако да ћемо Вас сад повести до дежурне болнице, да Вам ураде ЕЕГ, ЕКГ и још неке анализе које буду потребне. Да ли сте ово разумели?“

Марија климну главом, и прошапута „Немојте…. Бићу добро…“

„Ви можете на своју одговорност да одбијете медицинску негу, што Вам не препоручујем, али ако не желите да Вам урадимо даља испитивања, потребан је Ваш потпис. Да ли желите некога да обавестимо да се ово десило?“ упита докторка.

„Зваће директор… сигурно“ рече Марија, и по први пут широм отвори очи. „Боже… баш сам добро пала… све ме боли!“

„Можда би било добро да се уради скенер, или магнетна резонанца, приликом пада сте ударили главу…. Наравно, Ви ћете одлучити… Само, морате нам рећи, да бисмо знали да ли Вас возимо у болницу или не…“

У том моменту врата отвори старији мушкарац, и без питања притрча и чучну поред Марије, и нежно је ухвати за руку. „Маро, шта је опет било?“ Очи му се напунише сузама. „Па, јесмо ли се договорили… Па, који је смисао, Маро? Чему?“ Глас му је дрхтао док јој је мазио рашчупану косу.

„А Ви сте?“ упита докторка Недић.

„Извините… ја сам Маријин супруг… Никола…“ Никола пружи руку докторки. „Молим Вас, реците јој да то не сме да ради…“

„А, шта то, не разумем“, била је збуњена докторка. „Госпођа Марија негира било каква обољења, и…“

„Ма, не… нису то обољења… Она се просто превише даје за сву ову децу, и ово се већ дешавало… Реци ми искрено, је л’ опет…“ Никола је гледао Марију у очи. Марија спусти поглед и тихо рече. „Јесте… али овај пут није као до сада. Овај мали је рекао да…“ Марија поново осети вртоглавицу, и стаде у пола реченице како не би поново изгубила свест.

„О чему се ради?“ докторка Недић је била изнервирана. „Немамо цео дан на располагању!“

Марија дубоко удахну, и обори поглед. Обећала је Николи већ много пута да ће бити одговорнија према себи, али то у пракси никако није ишло. „Петар… матурант… је рекао да је прочитао ’На Дрини ћуприја’…“

„Па, добро, душо, нисмо ли прошле године имали исту причу са малом због које си такође пала у несвест… Па, шта вреди што ја молим и говорим?“ нервирао се Никола.

„Као прво, та девојка је прочитала одломак из романа ’Дервиш и смрт’, и тада сам се онесвестила, а овде нисам чак ни на прочитану књигу, и могао би да ме похвалиш, а не само да ме критикујеш. Мислим, јесте ми се завртело у глави, али одмах сам села, и почела дубоко да дишем, како си ми рекао. Кад је исправно рекао аутора, па још да је то наш једини нобеловац, применила сам све методе смиривања, али… онда је он рекао… да воли да чита књиге, и да има код куће читаву полицу… са књигама… и то је последње чега се сећам!“ Марија се ухвати за чело. „Докторка… разумите ме… то се просто не дешава, и ја се не спремим на таква изненађења…“

Докторка погледа сестру, па Николу, па рече, „Али, Ви то треба да знате много боље од мене, деца у адолесцентском периоду лажу, и не треба баш увек веровати свему што кажу, знате…“

Никола је ипак био изненађен. „Ух… овакав случај није до сада имала… искрено, сад се не чудим што је пала у несвест… Али, Ви сте у праву, то да ’воли да чита’ је сигурно једна неслана шала, и чак не бих том малом ни замерио, он је хтео да буде главни у друштву, да се деца насмеју… вероватно су се и смејали, само Марија је била без свести, па никад нећемо знати, али… сви смо били деца…“

„Помислила сам ја да је све лаж, али…“, Марија је говорила дрхтавим гласом. „већ сам чула о њему, и друге колеге причају… чак помињу и да је лепо васпитан, уме да каже ’добар дан’, ’довиђења’, ’хвала’… Па, колегиница из историје је добила тахикардије прошле недеље кад је рекао да га историја интересује…“

„Ма, јао… немојте веровати свему што чујете, побогу…“ рече докторка разочарано. „Не могу да верујем да ви, просветни радници, радите са децом, и тако наседате… па то су манипулације типичне за овај узраст… Хајде једно да се ми разумемо – у двадесет првом веку таква деца више не постоје. Ја бих рекла да се тај дечко поиграва са вама!“ Погледала је Марију, али из њеног израза лица схватила је да Марија и даље не верује да је све лаж. „Добро“, рече она пакујући слушалице у торбу, „Сада видим да хоспитализација није потребна, али Вас молим да убудуће будете реални, концентрисани, да размислите, ипак сте у овој причи Ви одрасли, а не они, Ви треба да држите конце у својим рукама. Не наседајте на лажи и провокације, разумете…“

Докторка још једном пажљиво погледа Марију. „Ако било шта треба, ако се несвестице понове, молим Вас да дођете на детаљнија испитивања у Клинички центар, само узмите упут за дневну болницу.“

„Хвала Вам велико“, углас рекоше Марија и Никола. Док су докторка и сестра излазиле, Никола нежно загрли Марију. „Мораш да ми се чуваш! Мораш! Имаш за кога да живиш, немој да си луда, еј!“

Петар је и даље стајао испред врата учионице. Чим је видео да докторка излази, притрчао јој је унезверено. „Добар дан, докторка, моје име је Петар Николић, ја сам матурант ове школе. Нажалост, ја сам крив за ово што се десило са професорком Матић…“

Докторка Недић застаде, затим га одмери и рече строгим гласом: „Види, Петре, ја сам мало старија од тебе, и нисам ни луда ни глупа. Ти можеш сад ту да ми глумиш лепо васпитање, али то код мене не пролази. Видиш ли докле неслане шале могу да доведу?“

Петар застаде размишљајући да ли уопште да се правда. „Али… молим Вас, саслушајте ме… Ја заиста, али заиста волим да читам, можда није требало тако нагло то да саопштим професорки, али… не бих волео да мислите да сам је слагао, нити да сам се шалио…“

„Ти настављаш… Па, у реду, могу ти само рећи да си овај пут прошао добро, јер се професорка није озбиљније повредила, али могло је да буде свашта. Ти си већ пунолетан, претпостављам, и можеш кривично да одговараш, разумеш?“ Докторка се упути према вратима, сестра потрча за њом.

„Докторка, молим Вас… ево, погледајте…“ Петар отвори свој ранац. „Ево… ово је књига коју читам у превозу. Знате, ја станујем у Обреновцу, и дуго путујем до школе. Сваке недеље прочитам бар једну књигу у аутобусу. Ја нисам лагао…“

Докторка погледа у Петров ранац, и јасно виде корицу романа „За ким звоно звони“, исту какву и сама има код куће. Осетила је снажну вртоглавицу, и ухватила се за чело. Петру је мало фалило да заплаче.

„Да ли ми сад верујете? Докторка? Докторка? Погледајте ме! Докторкааааа? Да ли ме чујете?“

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "„Не могу да верујем да ви, просветни радници, радите са децом, и тако наседате…”

  1. Aleksandra каже:

    Uskoro ćemo i na “Dobar dan” padati u nesvest!

  2. Aleksandra каже:

    Plačem od smeha, a u stvari nije smešno…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама