Дете ми је кренуло у вртић. Сваки родитељ који је прошао кроз адаптацију детета на боравак у колективу зна колико је то тешко. Али не зна сваки родитељ колико је битан баш његов став у свему томе. Плакања ће бити у сваком случају, али колико ће трајати и колико ће бити интензивно зависи пре свега од родитеља и васпитача. Знате оно кад вам у вртићу кажу „адаптација је индивидуална ствар, зависи само од детета како ће све проћи и колико ће трајати”. НИЈЕ ТАЧНО. Зависи пре свега од понашања васпитача, од става родитеља, па тек онда од детета.
Ако је вашем детету у вртићу лепо, ако ви вртић представљате као једно дивно и бајковито место и адаптација ће тећи много лакше и брже.
Дакле, да се вратим на почетак. Дете ми је пре месец дана кренуло у вртић. Први дан је протекао глатко. Одвојила се од мене без проблема, носећи свог Вини Пу-а. Рекли су ми да је стајала са стране, да није желела да се укључи у игру, само је посматрала, али није плакала. Сутрадан, мало интензивнија реакција – плач и стезање тате око врата, али не тако страшно. Дошла сам по њу после два сата и пришла соби у којој борави да је сачекам. Васпитачица није знала да су врата отворена и да могу да је чујем како мом детету говори:
„Хајде, прекини да плачеш! Молим те, престани да плачеш!”. Ок, признајем да ме је погодило што овако разговара са мојим дететом (иако и ја сама то некад урадим, кад не знам више шта бих од муке). Али, више ме је изнервирало што један васпитач дете смирује на такав начин. Кад је схватила да сам је чула, збунила се. Не кривим вапитачицу, млада је веома, мислим да нема ни 25, научиће. Мислим да је иначе ок и да је Ања чак заволела.
Трећи дан смо плакале и она и ја. И све време током боравка, стајала је са стране не желећи да се укључи у игру. Од четвртог дана је све било лакше. Сузе су престале, а након само пар дана већ је почела да се радује одласку у вртић и укључила се у све активности!
Наравно да је то све било испрекидано викендима, ситним вирусима и да је увек кад смо кретали изнова први дан био тежак, али, само први дан и само уз мало плакања. Други дан би већ сама тражила „тофне” и „јогита” чим уђемо у вртић.
Зашто је наша адаптација тако прошла (до сада, пу пу)? Па претпостављам пре свега зато што јој је у вртићу, са својим вршњацима, играчкама, васпитачима, лепше него код куће са баком. Али није само то. Дете не би ни знало да му је тамо лепше да му нисмо ми то упорно говорили. Ево како смо се ми припремали за вртић, данима пред полазак:
-
„Јао, што има један вртић ту у крају! Има пуууно деце и јако им је лепо тамо, стално се играју и певају! Хоће и Ања код њих?” Онда прошетамо до вртића и машемо деци кроз прозор.
-
„Срела је мама тету из вртића и она пита кад ће Ања да дође у вртић? Каже да сва деца једва чекају да Ања дође да се играју заједно!”
-
„Знаш ли ти да другари из вртића сваки дан питају где је Ања и кад ће доћи?”
-
„Који другар ће ићи с тобом у вртић први дан? Вини Пу, меда, Ноди или Гегави?” Гегавог ћемо, како ствари стоје, морати да одстрањујемо хируршким путем, увек јој је у руци.
-
„Водиш Вини Пуа у вртић? Јааао што се он радује! Меда је мало тужан што он не иде, њега ћемо водити сутра”
-
Целим путем до вртића певамо песмицу: „Вртић нам је кућа друга…”
Ово је само део нашег репертоара. Моја колегиница каже да смо као Кока-кола – форсирамо радост :).
А шта је забрањено?
-
„Е видећеш ти, дотераће тебе у ред у вртићу!”
-
„Види, види, оно је тета из вртића, доћи ће по тебе, ако ниси добар”
-
Нећеш сам да једеш? Мислиш да ће те неко хранити у вртићу?!
-
Говорити испред других људи да је дете плакало, да не воли вртић, да не знате шта ћете с њим, да су васпитачице лоше, да није хтело да једе у вртићу, да је страшно везан за вас…
И тако даље, и тако даље.
Дакле, како и колико ће трајати адаптација заправо најмање зависи од самог детета, а највише од родитеља и васпитача. Деца су прави сунђери, емотивци који уче и свака нова ситуација за њих је стрес. Али ако им је у вртићу лепо, ако се ви заједно са осмехом спремате за полазак у вртић, готово је сигурно да адаптација неће бити велики проблем.
Е сад вируси и бактерије, то је већ прича за неки други текст. Као и то колико је за децу важно да време проводе са другом децом, да се заједно играју и учествују у активностима које су баш за њихов узраст.
А.Ц.