Математичка анксиозност, или нека врста страха од математике, присутна је код великог броја деце и обично се јавља још у основној школи. Често ћете чути родитеља који каже да његовом детету „математика мало шкрипи“, али је из осталих предмета одличан. За разлику од читања и писања, које нека деца науче код куће, учење математике најчешће почиње у школској клупи, па самим тим и начин на који учитељ представи деци математику утиче на то какав став ће дете заузети према том предмету. Ако учитељ има „позитиван став“ према математици и покаже ентузијазам у свакој лекцији коју предаје, тај ентузијазам ће се пренети и на децу. С друге стране, ако учитељ упозна децу с математиком као тешким, али важним предметом, то ће код деце створити одређену одбојност.
Родитељи такође имају важну улогу у томе какав став ће дете заузети према математици. Родитељ не би требало да говори детету како му „математика шкрипи“ јер ће дете у то поверовати. Градиво је састављено тако да га свако дете може савладати, а овакве изјаве стварају код детета осећај ограничене могућности на пољу математике. Математика јесте предмет који захтева много рада, али је важно да деца створе потребу за учењем математике зато што је интересантна, а не зато што мора да се савлада. Деца показују најбоље резултате из предмета који их интересују, па притисци родитеља или кажњавање лошим оценама од стране учитеља, неће дугорочно дати прави резултат.
Децу треба ослободити страха од математике тако што ће на часу бити дозвољени и погрешни одговори. Уместо „седи нетачно“, ђаку треба прићи с питањем „како си дошао до тог резултата?“ и „да ли је још неко израчунао на исти начин?“. На тај начин ће и остала деца, која немају одговор на задато питање, научити да у математици постоји више начина и поступака да се дође до неког резултата. Став да у математици увек постоји само један начин да се дође до тачног решења је један од главних узрока математичке анксиозности. Супротно томе, математика је предмет који даје могућност избора и креативности у изналажењу тачних одговора, и тако је треба представити деци.
Креативан процес учења математике, међутим, захтева више планирања од стране наставника, што у нашим школама нажалост често изостаје. На крају, деци треба дати и добар разлог да уче математику, кроз примере практичне примене математике у свакодневном животу. Објасните детету како да израчуна колико му је новца потребно за ужину током једног месеца, колико је процентуално дечака, а колико девојчица у одељењу, или како да подели један литар воде на четири ученика. Дете ће тако схватити да оно у ствари несвесно барата математичким операцијама и да се математиком служимо једнако као и језиком којим говоримо.
Александар Цвјетић