Ne želite da kažnjavate decu. Ne sviđa vam se to, naravno da ne uživate kad ste strogi. Ali stvarno moraju da počnu bolje da se ponašaju. Klinički psiholog i mama četvoro dece kaže da je trik u „mekoj kritici“.
Svi mi volimo svoju decu, pa nam deluje sasvim logično da će oni to osetiti prepoznati i shvatiti koliko su vredni ljubavi. Da će, samim tim, imati dovoljno samopouzdanja i biti srećni. Pa to nam je cilj, zar ne?
Ali, ako samo taj cilj imate na umu dok vam deca odrastaju, može se desiti da počnete da izbegavate da se suočite sa nekim teškim oblicima ponašanja koje vaše dete možda iskazuje. Da ne biste ugrozili njihovo samopouzdanje. Ipak, postoji način da decu naučite da preuzmu odgovornost za svoje postupke, a da pritom ne učinite da se osećaju kao da su loši i nedovoljno vredni.
Jedna od prvih stvari kojima morate rano početi da učite decu jeste kako se neguju međuljudski odnosi. Moraju razumeti kako njihovi postupci utiču na druge ljude i koja su to ponašanja koja im neće tolerisati. Osećaj odgovornosti, pa i krivice onda kada uradite nešto pogrešno nije nužno štetan. To je deo moralnog razvoja. Pomaže im da razviju neki unutrašnji „merač“ koji zapišti kad nešto mnogo pogreše, pa onda požele i da nadomeste tu svoju grešku. Postoji razlika između osećaja odgovornosti za svoje postupke i krivice i posramljenosti.
Zašto se moje dete uznemiri kad mu samo ukažem na neko loše ponašanje?
Neka deca su vrlo osetljiva na kritiku i vrlo im je lako urušiti samopouzdanje. Iako je savet da ne kritikujete dete već njegovo ponašanje već dobro poznat, mnogo je dece koja zapravo i ne umeju da naprave razliku. Odrasli mogu stvari da posmatraju racionalno i kažu sebi: „Ok, ovo sam loše uradio, ali uopšteno sam dobra osoba.“ Deca uglavnom razmišljaju crno-belo. Kada im ukažete da su nešto loše uradili, oni sebe vide kao lošu osobu.
Kako mogu da se suočim sa situacijom nežno, a da ne bude da sam popustljiv roditelj?
Najbolji pristup je strategija u tri koraka koju volim da zovem „meki kriticizam“. Ona zapravo jako dobro funkcioniše u svim odnosima, ne samo s decom.
Korak 1: Ponudite im „izgovor“ za njihovo ponašanje
Počnite rečima: „Znam da nisi želeo da povrediš seku/razbiješ flašu…“ ili „Verovatno ne primećuješ…“ ili „Razumem da si pokušavao da…“. Ovo im govori da je vama jasno da vaše dete nema loše namere, čak i onda kad zabrlja.
Korak 2: Recite im šta su tačno pogrešno uradili i kako to utiče na druge.
„Kada si uzeo sekinu igračku, ona se uznemirila“. Možete biti u iskušenju da dodate i „Stalno to radiš!“ ili „Ne vodiš mnogo računa o osećanjima drugih ljudi“ ali ništa dobro nećete postići ako ih ubeđujete u to koliko su loši.
Korak tri: Nastavite dalje
Deca ne mogu da vrate vreme niti da ponište nešto što su već uradili, a vi, kao roditelj, zasigurno ne želite da ostanu zaglavljeni u osećaju krivice i da misle da nisu dovoljno vredni ni dobri. Zato svom detetu postavite pitanja koja će ih usmeriti ka tome da pronađu način da stvari poprave. „Šta bi mogao da uradiš pa da se tvoj brat oseti bolje?
U zavisnosti od situacije, možete dati i predloge – izvinjenje, zagrljaj, pomoć oko nekog zadatka… U najširem smislu, ako je dete uradilo nešto čime je povredilo nekog, trebalo bi da uradi nešto čime će tom nekom pomoći. A kada to i urade, iskreno pokažite da cenite trud.
Istraživanja su pokazala da visok nivo samopouzdanja zapravo uopšte nije povezan sa postizanjem akademskih uspeha, ostvarivanjem kvalitetnijih veza, pa ček ni sa srećom. A povrh svega, preterana pohvala vrlo lako može se vratiti kao bumerang. Što se više trudite da vaša deca uvide koliko ih posebnim i divnim vi smatrate, to je verovatnije da će oni izlaziti sa argumentima da vi niste u pravu a zapravo će brinuti da li će ikada moći da odgovore toj slici koju ste vi o njima stvorili.
Primera radi, u jednom istraživanju, grupa dece podvrgnuta je jednom kursu kreiranom poboljšanju samopouzdanja, dok su drugoj grupi date direktne instrukcije o temama o kojima bi trebalo da uče. Pogodite ko je na kraju imao više samopouzdanja? Pa, deca koja su razvila konkretne čitalačke i matematičke veštine, naravno.
Naš fokus ne bi smeo da bude na tome da uverimo decu u to koliko su sjajna, već da im pomognemo da razviju snažne veze i istinske kompetencije.
A da li uspeh sam po sebi podiže samopouzdanje?
Koliko god neverovatno zvučalo, jedna studija pokazala je da osobe sa niskim samopouzdanjem osećaju veću anksioznost kada postignu neki uspeh, nego što je to slučaj nakon poraza. Razlog je taj što brinu da taj uspeh neće moći da ponove, a da će se od njih to očekivati.
Najbolji način da svom detetu pomognete da se oseti kompetentnije jeste da budete njihov realni „biograf“. Podsetite ih na situacije u kojima su se borili, kada je delovalo nemoguće, a oni ipak uspeli. Možete reći: „Sećaš li se kad si prvi put pokušala da uradiš zvezdu? Odmah si pala, a sada uradiš tri savršene, jednu za drugom, a da ne trepneš!“ Fokusirajte se na konkretno – ranije to nisi umeo, a sad ti je lako.
Kako da motivišem dete da se ponaša bolje?
Predlažemo da odmah razvijete amneziju za sve njihove „stare grehe“. To je najispravnija i najvelikodušnija stvar koju kao roditelj možete da učinite. Jer, deca se toliko brzo menjaju da sve što je vaše dete uradilo pre tri meseca zapravo je učinila neka sasvim druga osoba. A to je razlog da se na stare greške ne vraćate.
Možete, takođe, govoriti o tome kako vaše dete raste i sazreva. „Tvoj brat i ti se sve bolje slažete. Čini mi ste da ste postali mnogo bolji u dogovaranju i deljenju stvari.“
Ovakve stvari vašem detetu zapravo govore: „Nije važno ako si u prošlosti grešio i nije strašno ako pogrešiš sutra. Sada i ovde ja vidim da se trudiš i da možeš.“ Ove reči su dar koji je svakom detetu potreban.