Metafora helikopter roditelj nastala je 1969. godine, kada je dr Haim Džin u svojoj knjizi „Dete i mi“ rekao pisao o tinejdžerki koja se jednom izjavila: „Moja majka krstari nada mnom poput helikoptera“.
Helikopter roditeljstvo tipično je za roditelje koji su previše fokusirani na svoju decu, kaže Kerolajn Daic, direktorka Centra za lečenje anksioznih poremećaja u Detroitu. Dodaje da ova vrsta roditelja obično previše preuzima odgovornost za ono što se dešava njihovoj deci, posebno za njihove uspehe ili neuspehe. Oni previše učestvuju u detetovom životu, vršeći kontrolu i štiteći ih od svih negativnih uticaja.
Ko su „helikopter roditelji“?
Iako se taj izraz uglavnom odnosi na roditelje adolescenata ili mlađu decu, odnosno na uzrast u kojoj bi deca mogla i trebalo bi da sama snose odgovornost za svoje postupke, helikopter roditeljstvo je uobičajeno i među ostalim roditeljima. Na primer, roditelj deteta starije životne dobi takođe spada u ovu kategoriju ako je on ili ona neprestano zasenjuje, igra se sa njim stalno i modelira njegovo ponašanje.
Zašto neki roditelji „kruže“ oko svoje dece?
Postoji nekoliko razloga koji mogu navesti roditelja na ovu vrstu roditeljstva. Evo četiri glavna:
Strah od loših posledica
Neuspeh u prilagođavanju ili strah od neuspeha u profesionalnoj karijeri mogu izgledati kao parva katastrofa u očima jednog roditelja. Međutim, mnoge posledice kojih roditelji žele da poštede svoju decu zapravo su njihovi najbolji učitelji u životu – tuga, borba, naporan rad, neizvesni rezultati.
Kompenzacijski mehanizam
Odrasli koji su se u detinjstvu osećali zapostavljeno, premalo voljeno ili zanemareno pokušavaju da to nadoknade kada dobiju decu. To ume da dovede do druge krajnosti – preterane pažnje i posvećenosti koja prelazi u helikopter roditeljstvo.
Pritisak drugih roditelja
Kada roditelj shvati da su neki drugi roditelji u njegovom okruženju mnogo više povezani sa svojom decom, često nesvesno pokušava da bude kao oni. Prepustiti se osećaju da ste loš roditelj samo zato što ne činite onoliko koliko čine neki drugi, lakše je nego što možda mislite. Tu je ključna uloga krivice.
Ako svoju decu ne naučimo da preuzmu odgovornost, osuđujemo ih na to da zakorače u život bez veština koje će ih učiniti uspešnim ljudima.
8 saveta na temu samostalnosti kod dece (i kako izbeći „helikopter roditeljstvo“)
Ne radite za svoju decu ono što oni mogu sami
Samo tako ćete ih naučiti odgovornosti. Na primer, umesto da ih stalno podsećate na nešto što već znaju, dozvolite posledice poučavanja kad god je to moguće. Dete je zaboravilo užinu? Preskočiće ručak, pa će sasvim sigurno više razmišljati sledeći put.
Pristup „manje je više“ ili ne preterivati sa savetima.
Za početak, bilo bi dobro ne savetovati uvek. Kad dete dođe i podeli svoj problem s nama, naša prirodna reakcija je da mu damo logičan odgovor i uputstvo kako da reši problem. Ali ljudi su po prirodi snažni u svojim logičkim rezonovanjima. Da je odgovor bio logičan, dete nas verovatno ne bi pitalo. Kada kažemo nekome šta da radi, učimo ga da nam se javljaju svaki put kada postoji problem.
Koristimo pristup „manje je više“. Odgovarajući mirno, a ne razdražljivo, pokazujemo svom detetu da verujemo u njegovu ili njenu sposobnost da reši samo svoje probleme. Kad god je to moguće, detetu bi trebalo samo dozvoliti i ohrabriti ga da se nosi sa svojim problemima. U situaciji kada se braća i sestre bore, najneprikladnija pitanja koja se mogu postaviti su: Ko je započeo? i Zašto? Evo zašto su ta pitanja neprikladna:
- sumnjamo da je jedno dete krivo, a drugo nevino;
- niko od njih neće priznati da je pokrenulo raspravu i neće preuzeti krivicu;
- čak i ako razumemo kako je počelo, cilj nije da izigravamo detektiva, već da zaustavimo ono što se dešava.
Međutim, ponekad moramo intervenisati da zaštitimo decu od povreda, ali bez zauzimanja strane. Umesto toga, dobra je ideja predstaviti naše stanovište kratko i eksplicitno, bez napada ili okrivljavanja dece. Na primer, mogli bismo reći: „U ovom domu udaranje (vređanje, korišćenje ružnih reči, guranje) se ne toleriše.“ Moglo bi biti od pomoći i da kažete: neću dozvoliti da jedno dete koje volim povredi drugo dete koje volim.
Koristite neverbalno sredstvo izražavanja umesto reči
Naše reči, ma koliko bile dobronamerene, u trenucima kada je dete uznemireno mogu delovati kao dolivanje ulja na vatru. U tim trenucima se treba osloniti na neverbalne veštine. Na primer, uznemireni smo jer dete nije govorilo istinu. Dete je svesno naše fizičke prisutnosti oko sebe, pa je prema tome naše telo najkorisnije sredstvo za suočavanje sa situacijom. Ako stavimo ruke na bokove ili preteće stanemo iznad deteta, učinićemo da se ono oseti ugroženo. Bez gubitka autoriteta, pokušajte da sa detetom komunicirate otvoreno, sa pažnjom i razumevanjem. To podrazumeva otvoren stav, spuštanje na visinu detetovih očiju prilikom razgovora i opušten položaj tela.
Odvojte dete od njegovog postupka
Ako se neko koga volite zarazi virusom i otkaže neke zajedničke planove koje ste imali, imaćete za to razumevanja. Nećete ga optužiti da je neozbiljan ili da nema poštovanja prema vama. Naprotiv, u mislima ćete razlikovati bolest od ljudskog bića, shvatajući da razlog za promenu planova nije naša voljena osoba, već okolnosti. To znači apstrahovati sebe.
Šta god dete kaže ili učini, to ne bi trebalo lično da shvatimo. Deca još nisu formirana ljudska bića i njihovi postupci nisu uvek odraz njihovog karaktera ili želja. Naravno, to ne znači da je roditelj dužan da toleriše nepoželjno ponašanje, niti da je u situacijama kada dete besni najbolje rešenje dati mu ono što želi. U takvim situacijama, naročito ako ste i sami emotivno uzdrmani, možete se skloniti od deteta. Poruka koju šaljemo detetu je da nećemo odgovoriti na tu vrstu ponašanja, ali ćemo biti tu kada bude spremno da prihvati naš zagrljaj ili poželi razgovor.
Jasno objasnite detetu šta se očekuje od njega/nje
Najbolji način da eliminišemo neželjeni tip ponašanja je da detetu ponudimo drugu opciju za koju bismo želeli da je apsorbuje i zameni neprihvatljivu. Dakle, pretvorimo rečenicu „Želim da prestaneš da me udaraš“ u „Želim da budem mirna, a ne da vičem na tebe kada me ne slušaš.“ Zatim recite detetu šta tačno želite da uradi. Moramo vrlo jasno navesti kakvo se ponašanje od njega očekuje i kakvu reakciju smatramo normalnom.
Koristite pozitivne reči, a ne zabrane ili nagoveštaje
Vrlo je bitno da ovaj zahtev postavite tako da zvuči kao nešto pozitivno. Ako želimo da nekoga sprečimo da vrišti, mogli bismo mu, na primer, ponuditi sledeće: „Radije bih da govorimo tiho“. Ako mu zabranimo da viče, dete se može zapitati šta bi moglo drugo da uradi. I zbog svog oklevanja nastaviće da radi ono što je već radilo. Dakle, umesto da im kažete šta ne treba da rade, dajte im alternativu.
Ne štedite pohvale i zagrljaje
Svaki put kada vidimo dete da radi ono što želimo ili samo napravi mali korak, ali u pravom smeru, treba ne samo da obratimo pažnju na to, već da pohvalimo i njegovo ponašanje. Možemo koristiti verbalne pohvale, kao na primer: „Bio si besan, ali si odlučio da upotrebiš reči umesto da vičeš ili udaraš, što je divno!“ Tada se možemo nasmejati, zagrliti ili poljubiti. Verbalne pohvale još su impresivnije u kombinaciji sa umirujućim dodirom.
Izvor: Psihology.framar.bg