Младост је ваљда таква. Презире све оно с чиме се напосљетку мора суочити, али у томе је њезина снага и њезина слабост.
Знате, моја је мајка прије неколико дана отворила фејсбук профил. Дакле, одабрала је профилну слику, себе с пријатељицама, додала тих истих пар пријатељица у свој мали виртуални свијет, додала сестру и мене те окачила пар лијепих фотографија. Оних, гдје се види да је мајка поносна и сретна. Погађате, сестра и ја смо на сликама. Да. Моју мајку и мене дијели тридесет година разлике, а тренутно више од 5 800 километара. Није лако поднијети даљину и раздвојеност, но видјевши мајчино име на фејсбуку осјетих узбуђење и радост, осјетих се поновно ко’ она бунтовна седамнаестогодишња дјевојка која је након изласка из куће а прије изласка ван, брзоплето извадила торбу и робу из ње, па се пресвукла у квартовском кафићу, јер оно што је одабрала за излазак није увијек било за њежне мајчине очи. Знала сам да пред мајку увијек морам излазити као дама, исто као што је и она пред мене, а не као каква неодгојена, развратна дјевојчица жељна пажње. Нећу лагати, прошла сам своју фазу развратне дјевојчице и као што се развратни син вратио кући, вратила се и ова дјевојчица. Ваљда је то тако морало бити.
Када је мајка дошла на фејсбук осјетила сам много тога, много и блиско дјетету. Најприје страх да ме мајка не види у ономе што сам изабрала за излазак у овај ‘нестварни’ свијет. Страх да не будем превише гола. Превише лажна. Страх да је јој се неће свидјети оно што пишем. Дјечје болести рекло би се. Али заиста. Сав тај страх, који се разумјет ћете, итекако разликује од оног негативног страха, показује колико ми је заправо стало до тога шта ће нетко мислити о мени на фејсбуку. Исправак, не нетко. Већ она. Моја властита мајка. Тада сам се насмијешила самој себи, прелистала свој њуз фид, ваљда аутоматски, прегледавајући сваку објаву, сваку слику, баш као и некад сваки кутак собе, скривајући дневнике, никад запаљене цигарете, никад послана љубавна писма…
Свијет се чини се промијенио, само су мајке остале исте. Некада смо своје дневнике, своја писма и своје фотографије скривали од свијета, чували их ко нешто најсветије на дну најтамније ладице. Сада дајемо, пружамо на длану, и дневнике, и писма и фотографије. Ма и више од тога. Пружамо голо тијело, поклањамо срце и душу. Тргамо са себе све што имамо и бацамо пред свиње, жудећи неријетко за само пар гладних очију, за само пар лајкова више…
Тада ми је прошло кроз главу, протресле су ме к врагу те мисли, к’о ураган. Јесам ли сачувала своје најсветије? Јесам ли превише давала? Дајем ли још увијек? Читала сам, помицала миш, истовремено читајући и очекивања која су се стиснула, ту негдје у виртуланим проредима а која ми не видимо. Не очекују ли сви људи исто? Да буду вољени и да буду прихваћени? Једном сам чула како младост трпи све. Истина, но постоји још једно мјесто које трпи пуно тога, па чак и превише. Зове се онлајн свијет. У том свијету, за разлику од оног стварног на који смо потпуно заборавили, и у којем све мање обитавамо вриједе нека друга правила. Мање људска и мање разумљива.
Како да јој то објасним? Прође ми поновно кроз главу.
Како да јој објасним правила ове болесне игре? Како да јој кажем да ту постоје људи који живе само за туђе очи, туђе лајкове? Људи који пуно путују, али не због себе, већ због других, људи који се не помичу с мјеста, али знају све о свему, као да су обишли цијели свијет. Како да јој кажем да ту постоје људи који мисле да су посебни, али су заправо исти као сви други, људи који имају пуно новаца, али мало самопоуздања, људи који воле бити виђени, али се ријетко виде сами са собом у тишини. Како да јој објасним да постоје људи који у животу не раде ништа, али су ипак познати и славни, који себе фотошопирају на слике, краду туђе ријечи, мисли, осјећаје, који сваки дијелић свога тијела непромишљено откривају, очекујући тиме потврду свијета да још вриједе, да су још увијек млади, секси, пожељни? И како да јој објасним да исто тако има толико људи који шуте на добре ствари, колутају очима на нечији успјех, али су најгласнији када се некога прозива, истиче и кажњава? И како да јој кажем да постоје људи који су ти у овом свијету пријатељи, али заправо и нису, јер од кога ћемо очекивати да нам помогне ако не од пријатеља? Овдје за то мјеста нема. И зато, не дао ти Бог мајко да таквога чекаш. Начекат ћеш се. Јер је лицемјерство мајко овдје пожељна особина. Јер је овдје добро ако си дрзак, препотентан и малициозан. Јер је добро ако се увлачиш онима од којих имаш користи.
Како да јој објасним? Никако.
Моја мајка мисли да су сви људи добри и да је све што види на фејсбуку истина. Пустит ћу је да и даље тако мисли. Ипак је тек неколико дана на фејсбуку. Желим да открије и добре ствари овог често нереалног свијета. Заправо, трудит ћу се показати јој га. Уосталом, ја живим у том свијету, већ осам година. Изградила сам га сасвим сама, на темељима који су били мени битни, мени, не другима. И сада уживам, јер у њему нема ових необјашњивих и несретних ликова. Мој фејсбук свијет саграђен је од стварних људи. Стварних животних прича и слика, а не фотошопа. Ту живе људи који се захвале када нешто учините за њих, и испричају када погријеше у нечему. Ти људи на туђи успјех не преврћу очима, већ шире осмијех. Људи који су препуни мана, али те мане носе боље од највриједнијих врлина.
Знате, фејсбук нам је омогућио велику ствар. Омогућио нам је да на једноставан начин креирамо властити идентитет. Да сами управљамо својом особном репутацијом, да покажемо свијету тко смо и што смо. Олакшао нам је пословање, омогућио да једним кликом дођемо до људи који ће нам помоћи, пословно или приватно. Да се едуцирамо и умрежујемо са сличнима себи. Толико нам је тога омогућио, само ми то онемогућујемо, својим егом и својом проклетом завишћу. Штета што се на фејсбуку многи одлуче бити мали преплашени зликовци. Штета што се многи одлуче саградити свој лажни алтер его и живјети у њему одвојени од стварног свијета. И штета што нас један клик мишем одваја од властите савјести. Ипак, није штета у једној ствари. Нетко то види. Све. Сваки наш потез на интернету, сваки коментар или статус говори пуно о нама, и више него што мислимо. То је врло добра ствар за оне који гледају са стране и прате, оне који ће када дође вријеме одвојити мале преплашене зликовце од нормалних људи. И када ће све што је било лажно и остати само то. Лажно.
Људи. Свијет се промијенио, то је било неминовно. Али не брините ништа.
Највеће промјене тек долазе.
До типкања, с пуно љубави ваша Ингрид.
Ингрид Дивковић