Ако сте поносни родитељ клинца или клинаца млађих од пет година, можда се препознате… Кад (коначно) родите слатку малу бебу, сваки покрет који направи, сваки наговештај осмеха изазива невиђено усхићење. Понос и радост у малом паковању… И не можете ни да замислите да бисте икада могли да осетите фрустрацију чији би извор било то мало створење које сте донели на овај свет. А онда, мало паковање порасте.
И једног дана ухватите себе да сте на ивици суза. Од беса. Шта сте радили? Покушавали да двоипогодишњаку обујете чарапе (‘Не желин, мама, не тувебају ми чаувапе. Хоћу да биден бос. Добуво ми је овако, видис?’)
То припишете свом премору, објасните се некако да има да се обују чарапе, и неко време све иде како треба. А онда… Ваших 15 кила среће порасте још мало, добаци до 16 или 17 кила среће и креће време уживања и време живцирања. Ту негде око трећег рођендана.
‘Желим двугу мајицу, ону са диносаувусом. Не желим ту. Желим ону двугу са тувицеватопсом. Не желим да је опеувеш. Желим да је обучен.’
Али, ‘немајте страха’. Као и већина других ствари, и ово је само фаза. Ок, вероватно једна од горих, бар у узрасту који се мери једноцифреним бројем година, али ипак само фаза. Што значи да ће проћи. Обећавамо.
А у међувремену, ево шта можете да урадите да бисте сачували здрав разум.
*НИКАД не прибегавајте физичком кажњавању деце. Осим што не доноси резултате, примитивно је, дивљачки и понижавајуће. И за вас и за дете.
Успорите
Сад кад смо то рашчистили, ево шта бисте могли да покушате:
Будите организовани. Ок, није увек лако, али ВИ сте овде одрасла, надлежна особа. Дакле, стегните зубе и нађите начин да све функционише. Ако имате план, и придржавате га се, онда сте на добром путу да избегнете највећу грешку: да пожурујете децу и дижете тензију. Узгред буди речено, покушај да убрзате припреме за, рецимо, излазак из куће, одмах да вам кажемо, никад не уроди плодом. Нећете изаћи брже. Само ћете изаћи нервознији.
У све планове урачунајте додатних десетак минута, и деци успут објашњавајте шта и зашто управо радите. Зашто бар десетак минута? Јер клинци одуговлаче, играју се успут, пишки им се, каки им се, хоће воде, а често и напрасно одлучују да желе другу капу (са Спајдерменом уместо ове са Бетменом), управо у тренутку кад сте ставили кључ у браву. Са спољашње стране врата, наравно, наивно мислећи да коначно крећете да позавршавате шта год да је то што имате да позавршавате…
Прилагодите очекивања
Напади беса најчешће су последица чињенице да нисте детету поставили јасне границе. Дакле, ако сте се договорили да идете у велику набавку у супермаркет, унапред се договорите да ћете купити ЈЕДНУ кесицу грисина. ЈЕДНО шта год да је оно што ваше дете воли (зарад општег добра, надамо се да то ЈЕДНО никад није чоколада, нити бомбоне, пошто би децу од малена било добро да научите да је то ђубре и да ви то не једете, али би онда било упутно да се тога и ви придржавате, наравно). Кад се договорите око тога, не одступајте од договора никад и ни по коју цену.
Али, овде је важна још једна ствар. Да бисте могли да се позовете на „да ли се сећаш шта смо се договорили“ аргумент, ви сами морате се УВЕК држати договора. Јер је то једини начин да дете научите да реч мора да се држи, да оно што се обећа мора и да се испуни, по сваку цену.
Никада немојте лагати децу, само да бисте себи олакшали живот у том конкретном тренутку. Јер, увек бисте морали без нелагодности да можете да изговорите „мама те никад није слагала, све што мама обећа, мама и уради“. Зато што ћете само тако имати морално право да од детета очекујете исто.
Кад има три године, то очекивање огледаће се у томе што ће се у продавници заиста купити само та једна кесица грисина (или ниједна ако сте се тако договорили), кад буде имао 15, у томе да вас никад неће слагати за оцену у школи, бежање са часа…
Па ви видите шта вам се више исплати. Да ред заводите силом и манипулацијом, која ће вам се касније неминовно олупати о главу, или стрпљењем и добрим примером.
Ако очекујете да дете поједе храну коју не воли, зар није боље да му је сервирате у тањиру који воли? Зар није боље да почнете с малим порцијама? Уместо да истерујете своје у „јешћеш из тањира који ја одредим“ стилу? Шта вас кошта да то сваки пут буде тањир који ваше дете воли?
Ако мислите да се тако одгајају размажена деца, грдно се варате. Тако се гаје срећна деца. А срећна деца су деца која ће много, много ређе имати те нападе беса којих се родитељи толико ужасавају. Зато што деца којој се излази у сусрет кад је реч о ситницама нису исфрустрирана осећајем да не могу да добију ништа што пожеле, и да немају право избора чак ни ако је у питању баналност.
Ако почну да бесне у јавности – нека бесне
Трогодишњаци воле да се дерњају. Најчешће у најгорем могућем тренутку. Рецимо, док чекате у реду на каси. Шта можете да урадите? Извините се људима који су у вашој непосредној близини, детету смирено, јасно и гласно реците да то не доноси никакве резултате и да вас обавести кад престане да се тако глупо дере.
Можда вам ово звучи нереално, али наше искуство (ограничено на један примерак малог заморчета, додуше) каже да даје резултате.
Дакле, све док вам се дете обраћа урлајући, мирно га питате да ли је престало да се тако дере без разлога. И све док вам гневни трогодишњак одговара „НИСАМ“, једнако мирно га замолите да вас обавести кад престане да се тако дере без разлога, па да онда видите шта можете да урадите.
После другог покушаја да истера своје драњем (што све заједно траје можда тридесетак секунди), подмладак одустаје, и надурено али без драња обавештава вас да је завршило са ‘гвупим’ драњем.
У том тренутку, већ имате потпуну контролу над ситуацијом и нема даље дискусије. А контролу сте успоставили леденом доследношћу.
Не викањем, не расправљањем, НЕ ВАСПИТНОМ ЋУШКОМ, не подмићивањем. И чињеница да ви имате контролу, уједно вам омогућава да даље наставите да завршавате оно што треба да завршавате, без – глупог драња. И без протеста, ‘вепо и јубазно’, дакле.
Још једна ствар. Много је већа вероватноћа да клинци имају овакве испаде ако су гладни и преморени. Дакле, планирајте активности са децом тако да УВЕК будете код куће у време ручка и у време кад обично дремну поподне. Позвани сте у госте у време кад ваше дете обично спава? Љубазно се извините и реците да ћете доћи касније. Ако то не урадите, а дете почне да дивља док ви покушавате да пијете кафу с пријатељицом, није дете криво – ви сте.
Кад смо већ код тога, то би увек требало да имате у виду. У већини случајева, непријатности можете да избегнете тако што ћете се ВИ понашати одговорно. Зато сте родитељи.
И, као што рекосмо на почетку, ‘немајте страха’, ово је стварно – само фаза.
Аутор: Зора Ћирковић
Извор: Мондо