Ako ste ponosni roditelj klinca ili klinaca mlađih od pet godina, možda se prepoznate… Kad (konačno) rodite slatku malu bebu, svaki pokret koji napravi, svaki nagoveštaj osmeha izaziva neviđeno ushićenje. Ponos i radost u malom pakovanju… I ne možete ni da zamislite da biste ikada mogli da osetite frustraciju čiji bi izvor bilo to malo stvorenje koje ste doneli na ovaj svet. A onda, malo pakovanje poraste.
I jednog dana uhvatite sebe da ste na ivici suza. Od besa. Šta ste radili? Pokušavali da dvoipogodišnjaku obujete čarape (‘Ne želin, mama, ne tuvebaju mi čauvape. Hoću da biden bos. Dobuvo mi je ovako, vidis?’)
To pripišete svom premoru, objasnite se nekako da ima da se obuju čarape, i neko vreme sve ide kako treba. A onda… Vaših 15 kila sreće poraste još malo, dobaci do 16 ili 17 kila sreće i kreće vreme uživanja i vreme živciranja. Tu negde oko trećeg rođendana.
‘Želim dvugu majicu, onu sa dinosauvusom. Ne želim tu. Želim onu dvugu sa tuvicevatopsom. Ne želim da je opeuveš. Želim da je obučen.’
Ali, ‘nemajte straha’. Kao i većina drugih stvari, i ovo je samo faza. Ok, verovatno jedna od gorih, bar u uzrastu koji se meri jednocifrenim brojem godina, ali ipak samo faza. Što znači da će proći. Obećavamo.
A u međuvremenu, evo šta možete da uradite da biste sačuvali zdrav razum.
*NIKAD ne pribegavajte fizičkom kažnjavanju dece. Osim što ne donosi rezultate, primitivno je, divljački i ponižavajuće. I za vas i za dete.
Usporite
Sad kad smo to raščistili, evo šta biste mogli da pokušate:
Budite organizovani. Ok, nije uvek lako, ali VI ste ovde odrasla, nadležna osoba. Dakle, stegnite zube i nađite način da sve funkcioniše. Ako imate plan, i pridržavate ga se, onda ste na dobrom putu da izbegnete najveću grešku: da požurujete decu i dižete tenziju. Uzgred budi rečeno, pokušaj da ubrzate pripreme za, recimo, izlazak iz kuće, odmah da vam kažemo, nikad ne urodi plodom. Nećete izaći brže. Samo ćete izaći nervozniji.
U sve planove uračunajte dodatnih desetak minuta, i deci usput objašnjavajte šta i zašto upravo radite. Zašto bar desetak minuta? Jer klinci odugovlače, igraju se usput, piški im se, kaki im se, hoće vode, a često i naprasno odlučuju da žele drugu kapu (sa Spajdermenom umesto ove sa Betmenom), upravo u trenutku kad ste stavili ključ u bravu. Sa spoljašnje strane vrata, naravno, naivno misleći da konačno krećete da pozavršavate šta god da je to što imate da pozavršavate…
Prilagodite očekivanja
Napadi besa najčešće su posledica činjenice da niste detetu postavili jasne granice. Dakle, ako ste se dogovorili da idete u veliku nabavku u supermarket, unapred se dogovorite da ćete kupiti JEDNU kesicu grisina. JEDNO šta god da je ono što vaše dete voli (zarad opšteg dobra, nadamo se da to JEDNO nikad nije čokolada, niti bombone, pošto bi decu od malena bilo dobro da naučite da je to đubre i da vi to ne jedete, ali bi onda bilo uputno da se toga i vi pridržavate, naravno). Kad se dogovorite oko toga, ne odstupajte od dogovora nikad i ni po koju cenu.
Ali, ovde je važna još jedna stvar. Da biste mogli da se pozovete na „da li se sećaš šta smo se dogovorili“ argument, vi sami morate se UVEK držati dogovora. Jer je to jedini način da dete naučite da reč mora da se drži, da ono što se obeća mora i da se ispuni, po svaku cenu.
Nikada nemojte lagati decu, samo da biste sebi olakšali život u tom konkretnom trenutku. Jer, uvek biste morali bez nelagodnosti da možete da izgovorite „mama te nikad nije slagala, sve što mama obeća, mama i uradi“. Zato što ćete samo tako imati moralno pravo da od deteta očekujete isto.
Kad ima tri godine, to očekivanje ogledaće se u tome što će se u prodavnici zaista kupiti samo ta jedna kesica grisina (ili nijedna ako ste se tako dogovorili), kad bude imao 15, u tome da vas nikad neće slagati za ocenu u školi, bežanje sa časa…
Pa vi vidite šta vam se više isplati. Da red zavodite silom i manipulacijom, koja će vam se kasnije neminovno olupati o glavu, ili strpljenjem i dobrim primerom.
Ako očekujete da dete pojede hranu koju ne voli, zar nije bolje da mu je servirate u tanjiru koji voli? Zar nije bolje da počnete s malim porcijama? Umesto da isterujete svoje u „ješćeš iz tanjira koji ja odredim“ stilu? Šta vas košta da to svaki put bude tanjir koji vaše dete voli?
Ako mislite da se tako odgajaju razmažena deca, grdno se varate. Tako se gaje srećna deca. A srećna deca su deca koja će mnogo, mnogo ređe imati te napade besa kojih se roditelji toliko užasavaju. Zato što deca kojoj se izlazi u susret kad je reč o sitnicama nisu isfrustrirana osećajem da ne mogu da dobiju ništa što požele, i da nemaju pravo izbora čak ni ako je u pitanju banalnost.
Ako počnu da besne u javnosti – neka besne
Trogodišnjaci vole da se dernjaju. Najčešće u najgorem mogućem trenutku. Recimo, dok čekate u redu na kasi. Šta možete da uradite? Izvinite se ljudima koji su u vašoj neposrednoj blizini, detetu smireno, jasno i glasno recite da to ne donosi nikakve rezultate i da vas obavesti kad prestane da se tako glupo dere.
Možda vam ovo zvuči nerealno, ali naše iskustvo (ograničeno na jedan primerak malog zamorčeta, doduše) kaže da daje rezultate.
Dakle, sve dok vam se dete obraća urlajući, mirno ga pitate da li je prestalo da se tako dere bez razloga. I sve dok vam gnevni trogodišnjak odgovara „NISAM“, jednako mirno ga zamolite da vas obavesti kad prestane da se tako dere bez razloga, pa da onda vidite šta možete da uradite.
Posle drugog pokušaja da istera svoje dranjem (što sve zajedno traje možda tridesetak sekundi), podmladak odustaje, i nadureno ali bez dranja obaveštava vas da je završilo sa ‘gvupim’ dranjem.
U tom trenutku, već imate potpunu kontrolu nad situacijom i nema dalje diskusije. A kontrolu ste uspostavili ledenom doslednošću.
Ne vikanjem, ne raspravljanjem, NE VASPITNOM ĆUŠKOM, ne podmićivanjem. I činjenica da vi imate kontrolu, ujedno vam omogućava da dalje nastavite da završavate ono što treba da završavate, bez – glupog dranja. I bez protesta, ‘vepo i jubazno’, dakle.
Još jedna stvar. Mnogo je veća verovatnoća da klinci imaju ovakve ispade ako su gladni i premoreni. Dakle, planirajte aktivnosti sa decom tako da UVEK budete kod kuće u vreme ručka i u vreme kad obično dremnu popodne. Pozvani ste u goste u vreme kad vaše dete obično spava? Ljubazno se izvinite i recite da ćete doći kasnije. Ako to ne uradite, a dete počne da divlja dok vi pokušavate da pijete kafu s prijateljicom, nije dete krivo – vi ste.
Kad smo već kod toga, to bi uvek trebalo da imate u vidu. U većini slučajeva, neprijatnosti možete da izbegnete tako što ćete se VI ponašati odgovorno. Zato ste roditelji.
I, kao što rekosmo na početku, ‘nemajte straha’, ovo je stvarno – samo faza.
Autor: Zora Ćirković
Izvor: Mondo