Вика и сам чин викања већини родитеља представља проблем, али такође сви желе да ову навику искорене из свог живота.
Родитељи су свесни да викањем не могу да постигну жељене ефекте код деце, она се викања плаше и тако ништа не уче. Ако се ваше дете не плаши викања, то само показује да га је видело и превише и да је развило одбрамбене механизме против њега – и против вас. Резултат тога је још непослушније дете.
Ми смо ту да вам помогнемо и понудимо решење како да престанете да вичете у само 10 корака. Није лако, али и те како вреди покушати!
1. Обавежите се да ћете према детету користити само тон који показује поштовање.
Обећајте то и званично! Реците детету да учите јер и ви грешите али ћете бити бољи с временом! Мислите да вам је потребан тренер? Ви сте себи најбољи тренер! Једини начин да постанете бољи родитељ јесте да прво будете „родитељ“ себи. Зато се прво обавежите себи да ћете радити на свом тону и емоцијама и да се нећете истресати на деци.
2. Схватите да је ваш родитељски посао бр.1 да управљате својим емоцијама.
Kада то успете, помоћићете и детету да научи да управља својим емоцијама. Деца уче емпатију када ми саосећамо са њима. Деца науче да вичу на нас када ми подигнемо свој глас на њих! Мислите о томе.
3. Знајте да су деца управо то – деца! Она ће се и понашати као деца.
Једноставно, то је њихов посао. Деца су незрела бића која уче. Она испитују наше границе како би видела шта се може. Она експериментишу са својом моћи како би научила да је одговорно користе. Њихов фронтални кортекс неће бити потпуно развијен до 25.године, што значи да их често савладају емоције и она не могу да размишљају када су у стању узнемирености. И као и свако друго људско биће, ни деца не воле да немају контролу.
Имајте на уму да викањем гарантујете да ће дете почети да вам „одговара“ и пркоси пре десете године а да ће викање са њихове стране бити нормална појава у пубертету. А када деца јачају свој отпор према родитељима она постају отворенија према вршњацима. Родитељи тако губе утицај баш када им је он најпотребнији.
4. Престаните да сакупљате све у себи.
Сав бес и емоције које таложите у себи када имате лош дан су вам као дрва за потпалу – сигурно ће се запалити. Уместо тога, престаните, преузмите одговорност за своје расположење, пружите себи оно што вам је потребно да бисте се боље осећали и пребаците се у срећније стање.
5. Понудите разумевање када дете покаже емоцију – било коју емоцију.
На тај начин, дете ће почети да прихвата своје сопствене емоције, а што је први корак да би научило како да њима управља. Једном када науче да контролишу своје емоције, моћи ће да контролишу и своје понашање. Ако осећају да их разумете, деца ће ређе бити узнемирена и нервозна.
6. Трудите се да видите ствари из дечије перспективе чак и када постављате границе.
Kада деца верују да смо на њиховој страни, она ХОЋЕ да буду добра, тада боље прихватају и ограничења која им постављамо и не изазивају нас често.
7. Kада сте љути – СТАНИТЕ!
Ћутите! Немојте предузимати ништа нити доносити било какве одлуке. Дубоко дишите. Ако већ вичете, зауставите се на пола реченице! Немојте настављати док се не смирите.
8. Дишите дубоко и само размишљајте о својим осећањима.
Дистанцирајте себе од ситуације колико год је то могуће. Или, умијте се мало хладном водом како бисте себи скренули пажњу са детета на своје унутрашње стање. Испод беса се крије страх, и туга, и разочарење. Пустите све то на површину и само дишите.
Пустите сузе ако је потребно. Kада себи допустите да осетите шта се крије испод беса (а да га не испољите) бес се само истопи.
9. Пронађите своју дозу мудрости.
Из тог мирнијег места, замислите да је на вашем рамену глас разума који види ствари објективно и жели најбоље за свакога у тој ситуацији. Нека то буде ваш тренер. Шта би он рекао? Може ли вам дати мантру да ствари сагледате другачије, као на пример: „Не морам да победим у овој ситуацији. Могу да пустим да уради то и то…“ Шта би вам предложио да урадите како бисте средили ствар? Шта можете сада да урадите? (Немојте прескакти овај корак. Истраживања показују да ради!)
10. Предузмите нешто позитивно из тог мирног места.
То може значити да ћете се извинути детету. Можда ће значити да ћете кењкавом детету помоћи са његовим осећањима тако да се доборо исплаче и онда ћете сви имати бољи дан. Можда ће то значити и да ништа не урадите у кући и само се мазите са дететом, читате гомилу књига и играте се док се сви не осећате супер. Само направите корак ка томе да помогнете свима да се осећају боље, па и себи.
Савет за крај – ИЗДРЖИТЕ!
Лоше вести су да је ово тешко! Захтева невероватно много само-контроле а ухватићете себе и да грешите. Важно је да не одустајете!
Добре вести су да ови кораци раде. Биће вам све лакше и лакше да застанете када почнете да вичете, а онда ћете стати и пре него што почнете. Само наставите у правом смеру и једног дана ћете схватити да су прошли месеци од када сте задњи пут викали.
Још боља вест је да ће се ваше дете трансформисати пред вашим очима. Видећете како се труди да се контролише када се наљути а не само да извришти. Више ће сарађивати са вама, видећете како ће вас слушати а да не морате ни мало да повисите тон.
А онда ћете видети да постоје породице у којима родитељи не вичу у бесу на своју децу. То нису хладне куће где се не показују емоције, и ти родитељи немају савршену децу. То не постоји. То су куће у којима се родитељи нервирају, али су свесни својих емоција и не истресају их на деци.
Извор: najboljamamanasvetu