Ми родитељи се често нађемо у ситуацијама када нас деца изнервирају, њихово понашање излуди. Често нам „измичу „контроли па не знамо како да поступамо. Некада вичемо, некад само разговарамо, некад се наљутимо, а у ствари сви желимо да имамо леп и квалитетан однос са децом.
Како пролазим кроз фазу пубертета са својом старијом ћерком јако ми је битно да може да се ослони на мене, али исто тако да не преузимам њене обавезе. У исто време желим да разумем њено расположење и одлуке.
Тако ми је у руке дошла књига „Како да причате са децом да би вас слушала, слушајте да би Вам деца причала.“ Занимљиво штиво Аделе фејбер и Елејн Мазлиш чини ми се јако корисним с тим да наравно, свака практична примена савета изискује напор родитеља или мењање начина опхођења према деци.
Оно што њих две препоручују као сигурно навођење на сарадњу без насиља над дечијим самопоуздањем јесте заправо пет вештина, које не примењујемо у исто време при свакој ситуацији, већ бирамо ону која одговара нашој личности.
Ево тих пет вештина:
1. Описивање проблема
2. Давање информације детету
3. Употреба једне речи
4. Исказивање својих осећања
5. Писање порука
На конкретном примеру видећемо на шта су конкретно писци мислили.
Често деца воле своје љубимце али се мало њима баве. У случају када дете није извело куцу у шетњу, постоје два начина на који родитељ може да реагује.
1. „Ниси извела пса цео дан. Не заслушујеш да имаш љубимца!“
2. „Видим да Џеки скакуће горе доле поред врата!“
У првом случају, када вам људи говоре како нешто са вама није у реду, тешко да учинити оно што је требало да учините. У другом случају, лакше је да се деца усредсреде на проблем када им га други опишу. Када одрасли опишу проблем, деца добијају прилику да сами себи објасне шта им је чинити. Информације је много лакше примити него придике и оптужбе.
Следећи пример односи се на употребу једне речи. Наиме, уместо да деци придикујемо како смо им нпр.рекли да обуку пидзаме пред спавање , а она се кикоћу. Родитељ креће да набраја како су деца обећала да ће се обући… Уместо тог објашњења и држања придике, једноставно им треба рећи „Децо, пиџаме!“
„Изреците своја осећања“. Писци истицу да не треба коментарисати дечије особине или личност , већ да им укажемо на то како се ми осећамо када она ураде нешто што не одобравамо.
У ситуацији када нам деца упадају у реч, можемо постићи ефекат ако малишанима кажемо “Веома се изнервирам када нешто почнем да причам, а други ме прекидају“ Ова изјава о нашем нервирању постиже бољи ефекат него кад деци кажемо „Ти си непристојан! Стално ме прекидаш!“ Деца природно желе да чују права осећања родитеља. Описивањем онога што осећамо, исказујемо осећања без вређања.
И на послетку – писање порука, део који може бити јако симпатичан малишанима. Уколико нпр. сматрате да ће дете уместо да одради свој домаћи задатак радије да поледа шта има на ТВ-у, можда да покушате са поруком на парчету папира залепљеном на ТВ „Пре него што укључиш тв размисли: „Да ли сам урадио свој домаћи? Јесам ли вежбао?“
Не знам како вама све ово звучи, али чини се да је доста лако. Покушајте већ данас, можда вас техинка одушеви. И запамтите, стрпљење је у сваком односу са децом најбитније.
Срећно!
Извор: decjisajt.rs