Mi roditelji se često nađemo u situacijama kada nas deca iznerviraju, njihovo ponašanje izludi. Često nam „izmiču „kontroli pa ne znamo kako da postupamo. Nekada vičemo, nekad samo razgovaramo, nekad se naljutimo, a u stvari svi želimo da imamo lep i kvalitetan odnos sa decom.
Kako prolazim kroz fazu puberteta sa svojom starijom ćerkom jako mi je bitno da može da se osloni na mene, ali isto tako da ne preuzimam njene obaveze. U isto vreme želim da razumem njeno raspoloženje i odluke.
Tako mi je u ruke došla knjiga „Kako da pričate sa decom da bi vas slušala, slušajte da bi Vam deca pričala.“ Zanimljivo štivo Adele fejber i Elejn Mazliš čini mi se jako korisnim s tim da naravno, svaka praktična primena saveta iziskuje napor roditelja ili menjanje načina ophođenja prema deci.
Ono što njih dve preporučuju kao sigurno navođenje na saradnju bez nasilja nad dečijim samopouzdanjem jeste zapravo pet veština, koje ne primenjujemo u isto vreme pri svakoj situaciji, već biramo onu koja odgovara našoj ličnosti.
Evo tih pet veština:
1. Opisivanje problema
2. Davanje informacije detetu
3. Upotreba jedne reči
4. Iskazivanje svojih osećanja
5. Pisanje poruka
Na konkretnom primeru videćemo na šta su konkretno pisci mislili.
Često deca vole svoje ljubimce ali se malo njima bave. U slučaju kada dete nije izvelo kucu u šetnju, postoje dva načina na koji roditelj može da reaguje.
1. „Nisi izvela psa ceo dan. Ne zaslušuješ da imaš ljubimca!“
2. „Vidim da Džeki skakuće gore dole pored vrata!“
U prvom slučaju, kada vam ljudi govore kako nešto sa vama nije u redu, teško da učiniti ono što je trebalo da učinite. U drugom slučaju, lakše je da se deca usredsrede na problem kada im ga drugi opišu. Kada odrasli opišu problem, deca dobijaju priliku da sami sebi objasne šta im je činiti. Informacije je mnogo lakše primiti nego pridike i optužbe.
Sledeći primer odnosi se na upotrebu jedne reči. Naime, umesto da deci pridikujemo kako smo im npr.rekli da obuku pidzame pred spavanje , a ona se kikoću. Roditelj kreće da nabraja kako su deca obećala da će se obući… Umesto tog objašnjenja i držanja pridike, jednostavno im treba reći „Deco, pidžame!“
„Izrecite svoja osećanja“. Pisci isticu da ne treba komentarisati dečije osobine ili ličnost , već da im ukažemo na to kako se mi osećamo kada ona urade nešto što ne odobravamo.
U situaciji kada nam deca upadaju u reč, možemo postići efekat ako mališanima kažemo “Veoma se iznerviram kada nešto počnem da pričam, a drugi me prekidaju“ Ova izjava o našem nerviranju postiže bolji efekat nego kad deci kažemo „Ti si nepristojan! Stalno me prekidaš!“ Deca prirodno žele da čuju prava osećanja roditelja. Opisivanjem onoga što osećamo, iskazujemo osećanja bez vređanja.
I na posletku – pisanje poruka, deo koji može biti jako simpatičan mališanima. Ukoliko npr. smatrate da će dete umesto da odradi svoj domaći zadatak radije da poleda šta ima na TV-u, možda da pokušate sa porukom na parčetu papira zalepljenom na TV „Pre nego što uključiš tv razmisli: „Da li sam uradio svoj domaći? Jesam li vežbao?“
Ne znam kako vama sve ovo zvuči, ali čini se da je dosta lako. Pokušajte već danas, možda vas tehinka oduševi. I zapamtite, strpljenje je u svakom odnosu sa decom najbitnije.
Srećno!
Izvor: decjisajt.rs