Od trenutka rođenja pa do pete godine deca prolaze kroz veoma buran i intenzivan psihofizički razvoj. Za veoma kratko vreme, oni savladavaju veštine poput govora (što nimalo nije jednostavno), hodanja, regulisanja emocija. Ovo poslednje im, možda, najteže pada.
Dečiji um razvija se veoma intenzivno, pokreću ga emotivne, instinktivne, primarne reakcije. Doktor Harvi Karp, američki pedijatar i stručnjak za dečji razvoj, objašnjava da je reakcija u besu zasnovana na primarnim instiktima, ponašanju koje nam je urođeno, čak i kod odraslih čije ponašanje obično regulišu društvena pravila. Ovo je još izraženije kod dece koja još nemaju usvojene šeme prihvatljivog ponašanja, a suočavaju se sa brojnim novim iskustvima.
Metoda doktora Karpa
U svojoj knjizi „Najsrećnije dete“ doktor Karp bavi se između ostalog upravo problemom napada besa kod dece.
Ovaj stručnjak savetuje roditeljima da detetu koje plače, vrišti i histerično zahteva nešto ne pristupaju na racionalan, praktičan način, jer ono to tada ne može da prihvati. Umesto toga, savet doktora Karpa je da se detetu kaže upravo ono što želi da čuje. To podrazumeva da se mentalno i fizički spustite na nivo deteta kada je uznemireno. Cilj nije da popustite i date detetu ono što traži ako smatrate da to nije dobro, već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas ono razume ponavljajući reči koje dete koristi i reflektujući detetova osećanja u tonu glasa i izrazu lica.
Na primer, u situaciji kada vaše dete dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, dete će početi da vrišti „Hoću! Hoću! Hoću lizu!“. Ako pokušate, kao odgovoran i smiren roditelj da blagim i ljubaznim glasom odgovorite mališanu „Zlato, ne možeš da dobiješ lizalicu sada jer još nisi jeo. Pokvarićeš ručak.“, takav odgovor će teško pomoći.
Ovo jeste logičan, razuman odgovor roditelja koji voli svoje dete, ali za dete tog uzrasta je nešto što će ga samo razbesniti, objašnjava doktor Karp. Ono tada smatra da mora da ponavlja svoj stav sve glasnije i histeričnije kako biste ga čuli i razumeli. Umesto toga, ovaj pedijatar savetuje da ponovite reči koje vaše dete vrišti i to umirujućim tonom glasa: „Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada.“
Ovakav odgovor je, u stvari, samo verzija već dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima. Cilj nije samo da ponavljate reči, već da osobi sa kojom razgovarate bude jasno da ste razumeli na šta se ona žali. Kada razgovarate sa odraslom osobom koja je uznemirena i besna njoj biste rekli: „Razumem. Razumem. Shvatam te. Stvarno mi je žao. Žao mi je.“ Van konteksta ovakav odgovor zvuči nepovezano i besmisleno, a ipak osoba kojoj to govorite može da se smiri i prestane sa histerijom. Isto je i sa decom.
Kada napad besa prođe, možete detetu koje se smirilo da objasnite razloge zašto ste mu rekli ne, da ga utešite i ponudite mu neko drugo rešenje, već u zavisnosti od situacije. Tek smireno dete će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje.
Ukoliko se intenzivni napadi besa javljaju veoma često, mogu da budu i znak nekih zdravstvenih problema, pa se ukoliko to primetite ipak posavetujte sa pedijatrom.