Да је проблема у развоју говора међу млађим генерацијама све више, није никаква новост. Кривац за такву ситуацију, један на ког је могуће упрти прстом – не постоји. Углавном, када дете има проблема у говору, то буде резултат више фактора, околности, које није могуће сасвим једноставно идентификовати.
Ипак, постоје неке грешке које родитељи могу да избегну и на тај начин знатно, баш знатно смање могућност да њихово дете има проблем у развоју говора. Па ево да видимо шта је то што родитељи (и окружење) најчешће ураде и тиме готово упропасте говорно-језички развој свог детета.
Тепају – „Ма ко је мамина лубав?” „Луби мама соју пицезу!” и тако даље, и тако даље. Ок, знамо да није лако увек одолети, кад тако слатко звучи све оно што изговарају погрешно и кад њихова слаткоћа једноставно не дозвољава да говоримо нормалним језиком. Али, дајте све од себе да им не тепате на овај начин, већ да с њима од малена разговарате као са одраслим људима.
Увек кад крене мало да кенка – дају му да сиса или му убаце дуду – није свако кенкање потреба за храном или дудом. Па чак ни за близином. Понекад бебе на тај начин комуницирају и то им треба дозволити.
Пуштају им бебећу телевизију чим могу да гледају у телевизор, најмање пола сата дневно – ово и није потребно додатно објашњавати. Није тешко пронаћи на нашем сајту или претраживачу милион текстова на тему лошег утицаја изложености екранима на децу. Толико истраживања не би требало да је било узалуд. А оно „нека гледа мало, шта ће му бити” једна је од најопаснијих родитељских замки.
Не дају му да одговори на питање већ то раде уместо њега – „Како си ти велики дечак! Идеш ли у вртић?” а онда мама: „Ма више не иде него што иде, стално је болестан!” „А је л волиш да идеш?”, опет мама: „Ма какви воли, урличе чим се пробуди, кука до вртића!” И зашто би дете онда говорило, кад има свог портпарола?
Кад дете нешто помисли да му је потребно, мама је то већ донела – тачније, довољно је да покаже прстом. Опет, зашто би се мучило да говори, кад су му све потребе и без тога испуњене?
Блендају му храну до друге године – жвакањем дете развија и моторичке способности које су му потребне да би развило говор. Блендајући му храну, а најчешће у страху да се не угуши комадићима, родитељи буквално спречавају нормалан развој свог детета. Од почетка увођења чврсте хране – гњечите виљушком и заборавите на блендер.
Упорно коментаришу дететов говор – ако дете види и чује како другима у свом окружењу преносите забринутост због тога што оно не говори, само ћете погоршати ствари. Дете ће поверовати да оно једноставно не уме и не може.
Покушавају да га уче компликованим говором, не би ли им прве реченице биле као да су управо изашли са факултета – говор прилагодите дететовом узрасту. Једноставне, кратке реченице и упутства, контакт очима, комуникација. Ако се изражавате компликовано, дете ће једноставно „одустати”.
Слушају родбину која им говори да му је „и тата касно проговорио” – једна од најчешћих замки. Ако дете са две године не изговара просте фразе, време је за логопеда, ма шта вам родбина говорила о генетици.
Покушавају да буду логопед – ако дете са пет година не изговара неке гласове, одведите га логопеду. Нека вам покаже вежбе, научи вас да их радите са дететом. Не покушавајте сами нешто за шта су се стручњаци годинама школовали.
Већина, чак и оних са децом уредног развоја, препознаће се у бар неколико ставки са овог списка. То значи да и генетски фактор свакако има свој утицај. Али, ако се трудите да избегавате овакве грешке, свакако су веће шансе да ваше дете има уредан говорно-језички развој.