Да бисте научили децу да послушају из првог пута, морате да им помогнете да развију навику обраћања пажње на оно што сте рекли. Део стварања ове навике је и да обратите пажњу на то како Ви разговарате са њима.
Ако Вам следећа ситуација звучи познато, онда сте на правом месту: Карли је свануло једно од оних јутара са превише обавеза. Има састанак особља у 8:30 часова, а треба да остави децу у школи, на путу до канцеларије. Не сме никако да закасни. Њен син, Јона, спокојно се игра са својим Лего коцкама док она спрема доручак.
„Јона“, дозива га она из кухиње, „обустави игру и дођи на доручак.“ Нема одговора од Јоне, иако она може да га види како седи на поду дневне собе која уопште није далеко. “Јона, хајде на доручак“, опет га зове. Јона наставља играње. „Јона? Јона!“
Сада је већ Карла изнервирана и њена решеност да остане стрпљива нагло испарава. Она упада у дневну собу попут олује и стоји изнад свог сина. „Јона, шта није у реду са тобом – Рекла сам да одмах дођеш овамо!“
Ово сте већ негде видели? Е па, добро дошли у клуб!
Да би сте научили децу да послушају из првог пута, морате да им помогнете да развију навику обраћања пажње на оно што сте рекли. Део стварања ове навике је и да обратите пажњу на то како ви разговарате са њима.
Зашто? Јер, ако имате обичај да им нешто поновите небројено пута, а затим или одустанете и урадите то сами – или прибегнете викању – може бити да ненамерно учите своју децу да ваше речи могу занемаривати све док не одустанете (јер мама или тата нису баш тако мислили) или док зарлаучете (тек сад су мама или тата озбиљни).
Викањем, Ви добијате пажњу детета, али је то погрешан приступ, јер доприноси нефункционалном начину комуникације. Истраживање је показало да вика може имати штетне последице на децу скоро подједнако као физичко кажњавање. Деца чији су родитељи вербално агресивни показују ниже самопоуздање, већу агресивност и повећану могућност депресије.
Шта да радим уместо тога? вероватно се питате. Ево неколико једноставних корака који воде томе да Вас деца послушају из првог пута.
1. Најважније је да будете сигурни да Вас Ваша деца стварно чују када их питате да ураде (или не ураде) нешто. Викање преко куће или уз степенице се не рачуна. За сасвим малу децу, потребно је клекнути пред њима и успоставити контакт очима док износите свој захтев. Пријатељски додир по руци, или неки други начин физичке везе је такође користан. За старију децу, сем тог битног контакта очима, захтевајте и потврду да су чули. Све ће то једном прећи у навику.
2. Морају да схвате да не могу да Вас игноришу намерно. Деца (посебно она испод 14 година старости) се лако искључе из стварности и често не примећују шта се дешава око њих.
Истраживања су показала да деца која обављају неки свој послић, као што је играње, читање или слично, често не обраћају превише пажње на дешавања око њих. То се зове “одсуство периферне свести.“
Ово ограничење може задржати децу сасвим унесеном у њихову игру или књигу, где они заиста не примећују и не чују шта се дешава око њих – укључујући и родитеља који стоји у близини и мисли да разговара са њима – чак и када Вам се чини да они нису могли да пропусте оно што сте рекли. Дакле, најпре сасвим искључите сумњу да су Вас чули.
3. Схватите да могу и намерно да вас игноришу. Упркос наведеном стању својственом деци, који смо поменули, тзв. одсуству периферне свести, нека деца ће тестирати своје родитеље да би утврдила докле могу да их „кулирају” и шта ће се десити ако их игноришу до краја. То, где је граница родитељског стрпљења, важна је информација за децу, и сасвим нормалан део развоја личности. Узмите у обзир да сте их можда ненамерно учили у прошлости да Вас могу игнорисати.
4. Када сте сасвим сигурни да су Вас чули (један корак изнад), питајте их једном и чекајте да видите шта ће се десити.
Ако су послушали, то је сјајно; готови сте. Ако нису, поновите још једном, а затим додајте следеће кораке вашем захтеву:
– Реците им зашто сте то тражили од њих. Образложите свој захтев. Ово је веома продуктивно, јер осим што им тако казујете да Вам је то заиста потребно, сматрате их вредним да им то и објасните. Чувена родитељска реченица:“ Зато што сам ја тако рекао“ није прави разлог, и може довести до борбе за власт и још већег сукоба.
Ова ставка помаже деци да разумеју правила или захтеве који могу у том тренутку њима изгледати сасвим небитно. Овај корак неће гарантовати брзо и успешно извршење Вашег захтева, али ће показати Вашој деци да су Ваши захтеви разумни и значајни за друге. На пример: „Молим те иди сместа обуј своје ципеле. Морамо да кренемо за минут, или ћемо закаснити да покупимо пријатеље а то никако не би било лепо од нас.“
– Дозволите да доживе последице своје непослушности. То ће бити ситуације у којима ће схватити шта се дешава када не послушају родитеље. На пример, нису Вас послушали и нису обули гумене чизме и сада су дошли мокрих и ледених ногу. Или, рецимо, пошто нису оставили одећу која треба да им се опере, њихов избор одеће је сужен само на оно што не воле да носе. Природне последице су често најбољи учитељи, осим када могу угрозити детиње здравље или безбедност. Међутим, дешава се често да ситуација у којој се налазимо уопште нема никаквих негативних последица по дете, и тада је потребно изборити се са непослушношћу. То су рецимо ситуације када дете шутира седиште у авиону, или је неучтиво према нама.
Када природне последице нису опција, идите на следећи корак:
– Дајте им фер упозорење могућих последица – а то је оно што ће се десити ако не реагују на Ваш захтев. На пример: „Одлазимо из парка за 5 минута. Ако не послушаш, онда више нећемо долазити у парк, јер је такво понашање неприхватљиво.“ Фер упозорење је критично, јер ако деца знају унапред шта ће бити последице због кршења правила или игнорисања захтева, онда су она приморана да сама направе избор како ће се понашати: да ли ће да послушају родитеља, или неће, где ово друго значи да ће сносити последице непослушности. Не постоје изненађења. Након што сте поновили свој захтев, а с обзиром и на фер упозорење последицама, дајте детету шансу да одговори. Ако оно ипак не послуша а били сте сасвим јасни и разумни, следећи корак је да спроведете последице које је заслужило., тј. изабрало. Овај последњи корак, ако је потребан, од суштинског је значаја, јер ће показати детету да стварно мислите оно што сте рекли.
Доследност је кључ успеха.
Извор: Детињарије/sunceznanja.blogspot.com