Како детету објаснити појам смрти (одговор психолога)

14 јула, 2020

Занимљиво питање добили смо од једне маме која брине о томе како би детету требало објаснити појам смрти.

Ево шта она каже:

“Мајка сам двоје деце, девојчице од 9 год и дечака од 5,5 год. Не сећам се да сам од ћеркице некада добила неко питање које се тиче смрти, док ми синчић то релативно често поставља. Пита ме често зашто су неке бабе и деде умрле. Говори ми да се плаши да ћемо ми, његови родитељи, умрети, да ће и он умрети кад буде стар, да после тога више неће постојати… Знам да је ово фаза кроз коју деца у овом узрасту пролазе, када су јако радознала и постављају свакаква питања, али бих волела да добијем савет на који начин да ја то њему боље објасним.

На моје питање где је о томе чуо, да ли можда на неким цртаћима, одговара да не, да је њему самом то пало на памет.

Унапред хвала и велики поздрав Вама и психологу Сунчици Јовановић

Foto: Canva

Одговор психолога

Ово прво питање звучи доста логично и рационално, осим што то није :). “Како објаснити детету од пет година појам смрти?” је, вероватно на несвесном нивоу, веома перфекционистичко питање, јер подразумева објаснити необјашњено, недоказано, несигурно, мистериозно, тајанствено итд… Јер одговор на ово питање нема ни људски род званично, ни ми сами и то додатно у нама изазива осећај несигурности.

Перфекционизам је тиха патња савременог родитељства, социолози и психолози ће још дуго проучавати ову тежњу да родитељ на многа питања треба да зна одговор, чак и на ово које свима звучи веома уобичајено, док нас дете не убоде у непознату рану сопствене несигурности, смртности, незнања (као људске врсте). И пошто не знамо (као људи) све, а и као родитељи, можемо почети да се бринемо, осећамо анксиозно, несигурно, криво, јер не знамо нешто што “треба да знамо”, јер дете на нас преноси слику “божанства” коју има о нама – ми смо родитељи ми треба да знамо све.

У овој ситуацији дете, а и Ви, се суочавате са развојним (кад кажем развојним, значи да се свим људима дешава) рушењем нарцистичне слике родитеља – дете полако схвата да родитељ не зна све и то је саставни болни део одрастања у ком полако сазнајемо да ни родитељи нису свезнајући, свемогући, сигурни, стални, као и ми сами…. И родитељ може да зна да је у реду да не зна све и да не може да пружи детету све и то га не спашава непријатних емоција у том тренутку – није пријатно, веома је несигурно, а нико не воли несигурност, ни одрасли а камоли деца.

Толеранција на неизвесност је способност која нам свима треба у животу. Толеранција на егзистенцију, на живот који је несигуран, непредвидив, на ствари и дешавања на која не можемо да утичемо је кључна за баланс у менталном здрављу.

Дакле, дајте прво себи лични, искрени, аутентичан одговор на питање о смрти, шта Ви мислите, има ли живота после или не, шта се дешава са људима, шта је смисао живота итд… Од тог темеља ћете лакше направити конкретан одговор јер када будете износили ван себе размишљања почећете искрено, можда овако: “Види, баш сам изненађена твојим питањем, јер ни сама не знам одговор, или знам – ЈА МИСЛИМ да ми када умремо….”, јер дете и не мора да тражи објективан одговор који не постоји, јако му је битно да упозна своју мајку и чује њено мишљење. Ево како нас деца позивају свакодневно на раст и развој – дивно!

Смрт није табу тема и о њој треба причати, понајпре и сам са собом јер сваки дан нам неколико пута прође та тема кроз главу, шта ако умремо ми или нама блиски, како ће изгледати сахране итд., а потом и са другима па и са децом. То што нисте причали о смрти никад може бити већи проблем него да јесте :), јер се правимо да нешто што постоји, не постоји, а код деце тога нема.

Не можете погрешити са причом о смрти, приближићете му живот, осећаће се боље у својој кожи на дугорочном плану иако не испрва у том тренутку када се о томе прича. Можете погрешити ако дете излажете морбидним и неприлагођеним сценама, причама и детаљима.

Деца гледају угинуле биљке, животиње, кућне љубимце, пролазе појам смрти кроз бајке и цртане филмове, што би Раша Попов рекао: “То нешто страшно мора да постоји у бајкама да деца, кад одрасту и када се сретну са суровостима живота, не добију нервни слом. Тако буду припремљена од малена на ужасне сцене“. Како одрастамо и са сазревањем све више се суочавамо са смртним случајевима нама блиских људи. Уколико смо у контакту са овим делом живота, са смрћу, бићемо психички отпорнији, резилијентнији. Када се са тим сусретнемо, основу сигурности нам дају прве представе о томе, а најважније оно што су родитељи говорили (шта год то било ако не садржи морбидне детаље) а не ћутали.

Одговор послала: Сунчица Јовановић, мастер психолог, сертификовани психотерапеут и животни тренер О.Л.И. психодинамске интегративне психотерапије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама