Сусан је свом шестогодишњем сину Џону купила иПад када је био први разред. „Помислила сам, зашто да му не дам да се опроба?“, рекла ми је током терапијског сусрета. Школа у коју је кренуо Џон је почела са коришћењем технологије на све млађем и млађем узрасту – и његов наставник информатике је на сав глас причао о њеном образовном значају – тако да је Сусан желела да уради оно што је набоље за њеног пешчанокосог сина који је волео читање и бејзбол.
Почела је тако што је дозвољавала Џону да игра различите образовне игрице на његовом иПад-у. У неком тренутку, он је открио Мајнкрафт, игрицу за коју је наставник информатике осигуравао да је „само електронски Лего“. Сећајући се колико се забављала као дете градећи и играјући се међусобно уклопивим коцкицама, Сусан је дозволила свом сину да се током поподнева препусти свету Мајнкрафта.
У почетку, Сусан је била прилично задовољна. Џон је деловао заокупљен креативном игром док је истраживао њен коцкасти свет. Приметила је да игра није баш личила на Лего којег се сећала – уосталом, у својој доброј старој иги, није морала да убија животиње и тражи ретке минерале да би преживела и прешла у следећи ниво. Џон је изгледао као да стварно воли играње и осим тога, школа је чак имала и Мајнкрафт клуб, па колико лоше је то онда могло бити?
Ипак, Сусан није могла да порекне да је примећивала промене код Џона. Бивао је све више и више усредсређен на игру и губио је занимање за бејзбол и читање, и одбијао је своја задужења у кући. Неколико пута се дешавало да се пробуди ујутру и да јој каже да види коцкасте облике у својим сновима.
Иако ју је то забрињавало, мислила је да њен син само испољава бујну машту. Kако је његово понашање настављало да се погоршава, она је покушавала да му одузме игрице, али Џон је тада имао нападе беса. Његови изливи су били толико озбиљни да се она предавала, још увек изнова и изнова мислећи да је све то „образовно“.
Међутим, једне ноћи је схватила да нешто озбиљно није у реду.
„Ушла сам у његову собу да га обиђем. Мислила сам да спава, али сам се тада престравила…“
Пронашла га је кревету у седећем положају, широм отворених очију, његове крваве очи су гледале у даљину, док је светлећи иПад лежао поред њега. Изгледао је као да је у трансу. Ван себе од страха, Сусан је морала више пута да тресе дечака да би га тргла. Избезумљена, није могла да разуме како то да је од здравог и срећног дечака њен син постао зависник од игрице и завршио у стању кататоничне обамрлости.
Постоји разлог зашто су већина родитеља обазривих када је техонологија у питању, заправо инжењери и технолошки дизајнери. И сам Стив Џобс је био „озлоглашен“ као родитељ чија деца нису била превише изложена технологији. Извшни директори и инжињери из Силиконске долине, уписују своју децу у НЕ технолошке Валдорф школе. Оснивачи Гоогле-а Сергеј Брин (Сергеy Брин) и Лари Пејџ ишли су у НЕ технолошку Монтесори школу, исто као и творац Амазон-а Џеф Безос и оснинвач Wикипедије Џими Вејлс.
Многи родитељи интуитивно разумеју да свеприсутни усијани екрани имају негативне последице на децу. Можемо да видим агресивне изливе беса када се уређаји одузму деци и велике варијације у распону пажње када деца нису трајно подстицана својим хиперузбуђујућим уређајима. Још горе, видимо децу којој постаје да буде досадно, постају безвољна, незанимљива и незаинтересована када нису „укључена“.
Али је горе него што мислимо.
Знамо да су ти иПад-ови, паметни телефони и Xбоx-ови облик дигиталне дроге. Скорија истраживања можданих слика показују да они утичу на предњи део мождане коре – који контролише извршно функционицање, укључујући и контролу импулса – на исти начин како то ради кокаин. Технологија је толико хипер – узбуђујућа да повећава ниво допамина – неуротрансмитера за добро осећање који је највише уључен у динамици зависности – исто колико и секс.
Овај зависни ефекат је разлог зашто је Др. Петар Вајброу, директор неуронаука на УЦЛА универзитету, назвао екране „електронски кокаин“ и кинески истраживачи зову их „дигитални хероин“. Заправо, Др. Ендру Доан, директор тима за истраживање зависности при Пентагону и Америчкој морнарици – који је истраживао завиност од видео игрица – назива видео игрице и екране „дигитална пхармакеиа“ (грчки назив за дрогу).
Тачно тако – мозак вашег детета током играња Мајнкрафта изгледа као мозак на дроги. Зато и не треба да нас чуди то што наше малишане једва успевамо да одлепимо од екрана и што постају љути и изнервирани ако им било шта прекрати њихово време за екраном. Поврх тога, стотине клиничких студија показује да екрани повећавају депресију, анксиозност и агресију и могу чак да доведу и до психотичких обележја у којима играч изгуби контакт са реалношћу.
У мојој клиничкој студији са преко 1000 тинејџера, у последњих 15 година, открио сам да је стара тврдња „Боље спречити него лечити“, посебно тачна када се ради о технолошкој зависности. Kада је дете једном прешло линију праве технолошке зависноти, лечење може бити веома тешко. Заправо, открио сам да је много лакше лечити зависнике од хериона или метамфетамина, него гејмере и зависнике од Фејсбука и других друштвених мрежа, изгубљене у Матриксу.
Према извештају Америчке Педијатријске Академије из 2013, деца страости 8 – 10 година проводе 8 сати дневно користећи разне дигиталне медијуме, док тинејџери испред екрана проводе 11 сати дневно. Свако треће дете користи таблет или „паметни“ телефон пре него што проговори. Такође, уџбеник „Зависност од Интернета“ Др. Kимберли Јанг, каже да 18% младих студентског узраста, у САД пати од зависности од технологије.
Kада се једном пређе граница потпуне зависности (без обзира да ли је у питању дрога или технологија или нешто треће), прво што је потребно да би терапија имала било какве шансе за успех је детоксикација. Kод технологије то подразумева потпуну дигиталну детоксикацију: без компјутера, паметних телефона и таблета. Екстремнијим видовима дигиталне детоксикације се избацује чак и телевизија. Уобичајено време трајања детоксикације је 4 – 6 недеља. То је време које је потребно да би се хипернадражени нервни систем „ресетовао“. Али то није лако постићи у данашењем друштву које нас окружује технологијом и у ком су екрани посвуда. Човек може да преживи без дроге или алкохола, али код технолошке зависности дигитална искушења су свеприсутна.
Kако онда да сачувамо нашу децу од претеривање? Није лако.
За почетак, најбитније је да спречите да ваш четворогодишњак, петогодишњак или осмогодишњак постане навучен на екране. То значи да користи Лего уместо Мајнкрафта; књиге уместо иПад-а; природу и спорт уместо ТВ-а. Ако је потребно, захтевајте да школа вашем детету, не даје таблет или Хромбук , пре него што напуне, најмање 10 година (неки препоручују и 12).
Имајте искрен разговор са вашим дететом о разлозима зашто му ограничавате време за екраном. Вечерајте са вашом децом без икаквих електронских уређаја на столу – исто као што је и Стив Џобс имао вечере без технологије са својом децом. Немојте да постанете жртва „Синдрома растрзаних родитеља“ – као што знамо из теорије о социјалном учењу, „Мајмун види, мајмун ради“.
Kада разговарам са својим деветогодишњим дечацима, близанцима, имам искрен разговор са њима о томе зашто не желимо да имају таблете или играју видео игрице. Објасним им да нека деца превише користе свој уређај и да им буде тешко да зауставе или контролишу време колико играју. Помогао сам им да разумеју да ако буду заокупљени екранима и Мајкрафтују као што то раде неки њихови пријатељи, остали делови њиховог живота ће да трпе. Можда неће више желети да толико играју бејзбол; неће читати књиге тако често; биће мање заинтересовани за научне и природне пројекте; биће искључени из живота њихових пријатеља из стварног живота. Зачуђујуће, њима не треба пуно убеђивања поготово када виде из прве руке промене кроз које су прошли њихови пријатељи као узрок претераног времена за екраном.
Развојни психолози разумеју да здрав дечји развој укључује и друштвену интеракцију, креативно маштовиту игру и укљученост у стваран, природни свет. Али нажалост, виртуални, зависнички свет екрана помрачује и отупљује те развојне процесе.
Исто тако знамо и да су деца склона бегу у зависност онда када се осећају усамљено, отуђено, без сврхе и када им је досадно. Тада је право решење да се деци помогне да проживе стварна искуства и реалне, физичке контакте са другима. Овако активирано дете које је изложено креативним активностима и повезано са својом породицом у већини случајева неће бежати у свет дигиталне фантазије. Ипак, чак и ако се детету пружи сва љубав и подршка, оно ипак може бити увучено у Матрикс када се једном сусретне са хипнотушићим екранима и када искуси њихове зависничке особине. На крају крајева, свака десета особа има склоности ка зависничким тенденцијама.
На крају, моја клијентикиња Сузан је одузела таблет свом сину Џону, али опоравак је био мучан и са много препрека и корака уназад.
Након четири године и уз много подршке, Џону је данас много боље. Научио је да користи компјутер на здравији начин и повратио је извесну равнотежу у свој живот. Игра за бејзбол клуб и има неколико блиских другова из школе. Ипак његова мајка је и даље на опрезу и представља позитивну и активну улогу у његовом животу када је у питању употреба технологије, јер се поновни пад може десити изненада, у тренутку слабости, као и код било које друге зависности. Њена решења подразумевају да Џон има здраве „вентиле“ кроз које ослабађа енергију, нема компјутер у спаваћој соби, а за столом се сваке вечери вечера без употребе технологије.
(Др Николас Kардарас, 2016.)
Превела: Јулија Миловановић
Извор:http://nypost.com / Škola intelektualnih veština