Kako izgleda kad nastavnik dobije “anonimnu prijavu”

septembar 21, 2019

Olga je na posao stizala uvek dvadesetak minuta pre početka časa. Dežurni nastavnici su bili na ulazu, ali na njen veseli pozdrav, jedva da su odgovorili.

„Koga li ogovaraju kad me nisu ni primetili?!“ razmišljala je dok je išla hodnikom. Došla je u zbornicu, međutim, kako je ušla, svaki razgovor je prestao.

„Dobar dan svima!“ reče, ali dobila je samo nekoliko tihih „Ćao“ za odgovor.

„Šta se dešava?“ Olga je shvatala da je uradila nešto loše, samo nije znala šta. Vrata zbornice se otvoriše.

„Olga, imaš sekund?“

Mira je ovakav izraz lica imala samo kad je stvar bila ozbiljna, i Olga oseti aritmije.

„Naravno!“ Pokušala je da zvuči normalno, kao da ne naslućuje bilo kakav problem.

„Dođi kod Ratka u kancelariju. Stižem za sekund.“ reče Mira i nestade iza zatvorenih vrata.

„Šta je sad? Nikad me nije zvala kod Ratka.“ razmišljala je Olga. Noge su joj klecale. „Šta je najgore što može da mi se desi?“ pokušavala je da primeni sve metode smirivanja koje je naučila od kume koja je psiholog. „Čega se ja, zapravo, bojim? Da izgubim posao? Ne! Uvek mogu naći bolji i lakši!“ Međutim, strah je bio sve jači, i počela je da se preznojava.

„Napred!“ viknu Ratko iz kancelarije kada je kucnula na vrata.

„Ćao, Ratko. Reče mi Mira da je ovde sačekam. Da li znaš o čemu se radi?“ nestrpljivo upita.

„E, tu si! Da, vidi, imamo prijavu protiv tebe u Ministarstvu, prijava je anonimna, i tu je sad niz optužbi… Čekaj samo da vidim gde mi je…“ Ratko je otvarao i zatvarao fioke radnog stola. Olgi se zavrtelo u glavi. „Aha, evo je.“ U rukama je držao nekoliko listova sa pečatom na vrhu prve strane.

„Prijavu? Protiv mene??“ Bila je u šoku. Brzo je vrtela po glavi kada je poslednji put dala lošu ocenu. Prisećala se roditelja na „otvorenim vratima“, i nije mogla da se seti nikakve neprijatne scene. „Zašto anonimnu? Zašto se nije potpisao? Šta sam uradila? Ekskurzija je prošla dobro, bili su baš zadovoljni. Nikad ne vičem na decu. Ne obaram na popravni. Ne dajem veliki domaći….“ Pokušala je da se seti bar jednog razloga zašto bi baš nju neko prijavio.

„Možeš da pogledaš, mislim, tu su neke stvari koje imaju smisla, i one koje nemaju… Uglavnom, zameraju ti da sa decom pričaš na času isključivo francuski, da ne dozvoljavaš da pričaju srpski, da daješ jedinicu ako neko napiše neku reč ćirilicom, da imaš svega tri petice po odeljenju… Evo, vidi i sama…“ reče Ratko i predade joj dokument.

Olga je preletela pogledom tekst, gusto otkucan na četiri strane. U zaključku je bilo navedeno da se određuje Tomica Mandić, profesor istorije, da izvrši inspekciju rada prof. Olge Jarkovački po gore opisanoj anonimnoj prijavi.

Mira je ušla bez kucanja.

„Aha, već si joj dao, jesi pogledala?“ upita Olgu.

„Da… U šoku sam… Oni reaguju na anonimne prijave??“

„Oni reaguju na svaku prijavu, to bi trebalo da znaš“ reče Mira. Olgi se ovaj ton nije dopao. Nastavila je da čita dopis iz Ministarstva, i bila uverena da je stvar toliko besmislena, da se niko neće tim glupostima baviti.

„Mislim, ja i moram da pričam sa njima francuski… I, da, daću jedinicu svakom ko piše francuski ćirilicom! I neću deliti petice šakom i kapom. Ni te tri nisu zaslužene. Ne razumem…“ Olga je zbunjeno prevrtala listove, a zatim spustila dokument na sto i pogledala Miru.

„Dakle, šta kaže moj šef aktiva? Šta mi je činiti sad?“ upita Olga i nasmeši se.

„Sad malo toga. Ovo nije nastalo preko noći. Nekome je debelo pukao film kada je napisao ovakvu prijavu!“ reče Mira.

’Ne, nemoguće… Ne može biti na njihovoj strani!’ pomisli Olga, uverena da nije dobro razumela Miru.

„Šta hoćeš da kažeš?“ upita je.

„Pa, hoću da kažem da nam ovakva anti-reklama uopšte ne treba. Kad ti jednom Ministarstvo pošalje inspekciju, to posle nema kraja! Da li možeš da pretpostaviš o kome se radi? Koga si naljutila, prema kome si nekad bila nefer, prestroga, probaj da se setiš… Ako se setiš, mogla bi da se izviniš, i da se cela stvar stiša…“ reče Mira.

„Da se izvinim???“ Olga je bila u šoku.

„Vidiš, zbog takvog stava dobijamo ovakve prijave!“ odbrusi joj Mira. „Sad spusti loptu, i probaj da se setiš koga si iznervirala!“

„Ni najblažu ideju nemam. Ne znam ko i zašto me je prijavio.“ reče Olga. „Hoće li škola reagovati na to što će mi poslati profesora istorije da ocenjuje moj rad i moj čas? Taj profesor možda ne zna ni reč francuskog, i nije učio metodiku nastave stranog jezika, i on će mene da ocenjuje?“ reče Olga ljutito.

„Polako, Olga, to uopšte nije poenta i nije važno. Naravno da nećemo dodatno da talasamo. Moramo biti mudri u ovoj situaciji. Nama ne ide u prilog da se zavadimo ni sa Ministarstvom niti sa roditeljima. Ovo moramo izvesti elegantno i izvući se na najbolji mogući način.“ reče Ratko. „Da li imaš pripreme i svu drugu administraciju?“

„Pa, mogu da spremim za sutra sve, ako dođu kako piše ovde…“ reče Olga. ’Najvažnije su pripreme! A koliko im je čas važan dovoljno govori činjenica da mi šalju profesora istorije!’ razmišljala je.

„Molim te, to mora da bude besprekorno. Pregledaj dnevnike, upise, izostanke, sve. Nemoj oko tih gluposti da nas nagaze.“ reče Mira. Kao dugogodišnji šef aktiva stranih jezika, znala je šta je bitno.

„A, to što sam samo ove godine imala četiri prve nagrade na opštinskom, i dve na republičkom, to nikog ne zanima?“ reče Olga.

„Pusti sad to. Njima to ne možeš dokazati. Pripremi čas kao nikad do sad, svu administraciju spremi, i budi fina i snishodljiva. I, pričaj sa decom malo srpski, a mi ćemo reći da se to više neće ponoviti, i da se ova epizoda završi.“ reče Ratko.

„Šta se neće ponoviti?“ upita Olga.

„Kako šta? Pročitaj šta piše u prijavi. Eto, to se neće ponoviti. I, gledaj da se stvarno i ne ponovi.“ Ratko se već ozbiljno nervirao. Već je mogao da pretpostavi da će se pojaviti članak u nekim novinama ili na televiziji o nastavnici koja maltretira decu. Ništa lakše nego napraviti vest od anonimne prijave i, u narednoj eksternoj, eto njima trojke ili dvojke, a uvek do sada su imali najvišu ocenu!

„Da li je moguće da ćete mene ’pustiti niz vodu’, i stati na stranu ’anonimnih roditelja’?“ razočarano upita Olga.

„Nema ovde stajanja na bilo čiju stranu. Ovde moramo odbraniti ugled škole. Spremi sve što ti je Ratko rekao, i sutra malo povij rogove, budi fina, i biće valjda sve u redu. A kad sve prođe, porazgovaraćemo kako da promeniš te stvari koje, očigledno, stvaraju problem.“ reče Mira.

„Čekaj, Miro, ovo mi je prva prijava, a radim već osamnaest godina. Ne razumem. Da li ćemo se uvek povlačiti čim roditelji mrdnu malim prstom?“ upita Olga, i oseti nalet vreline u glavu.

„Nemoj sad da mi mudruješ. Svi mi znamo kakvi su roditelji, ali to nije poenta ovde. Gledaj da ovo sutra prođe kako treba.“ reče Mira, i ustade kako bi Olgi dala znak da je sastanak završen.

Olga izađe bez reči. ’Ne mogu da verujem! Moje drage kolege! Da li je moguće?! Otići ću do direktora, ovakav bezobrazluk je nečuven, i to neću da dozvolim!’ pomisli, i brzim korakom se uputi ka kancelariji direktora.

„Nenade? Izvini, imaš li par minuta?“ upita, pošto je odškrinula vrata kancelarije.

„Uđi, sedi. Šta je bilo?“ Već je bilo skoro dva sata, Nenad je jako želeo da krene kući, ali stalno mu je neko dolazio i nešto pitao, više nije imao snage.

„Čuo si verovatno da su me neki roditelji prijavili u Ministarstvu, i sad…“ poče Olga, ali se Nenad uhvati za glavu.

„Jao, reče Ljilja da je stigla odluka u Sekretarijat, ali sam potpuno na to zaboravio. Uh, to nam baš nije trebalo!“ Nenad je samo želeo da se ovaj dan završi.

„Vidi, Ratko i Mira od mene traže da se povučem, izvinim, budem snishodljiva sa inspektorom, koji je, uzgred, nastavnik istorije, ali ja…“ Nenad je ponovo prekide.

„Nego šta ćeš?! Sa njima i ne može drugačije. Ako nas sad stave na crnu listu, gotovi smo!“ reče Nenad.

„Ali, Nenade, oni su me prijavili da pričam sa decom francuski, a tako mora, ja da sam reč na srpskom rekla kad je bio državni ispit, pala bih kao kruška! Ja moram da pričam francuski… I, još su…“

„To šta mora po teoriji je jedno. Šta mora kad te roditelji prijave – to je drugo. Ti svakako znaš da škola dobija ocenu za svoj rad, i da se zna kakva je koja škola, u skladu sa tim roditelji odlučuju gde će da upišu decu… Ako škola ima probleme, ako joj dolazi inspekcija, to se pročuje, i tu više niko ne upisuje decu, onda smo završili priču! Smanjiće nam broj odeljenja, ostaće ljudi bez posla… Razumeš, sve je to povezano!“ reče Nenad. „Molim te, uradi tačno kako su ti rekli, sama si nas u ovo uvalila, sad nas lepo i izvuci!“

„Ja sam vas uvalila? Kako sam vas ja uvalila?“ iščuđavala se Olga.

„Tako lepo. Uradi šta treba da se ova priča zataška, izvini se deci i roditeljima, inspektoru reci da ćeš se popraviti, i gledaj da nam se ovo više ne ponovi.“ reče Nenad. „Oni će posle doneti rešenje, i ako ovo izvedeš kako treba, daće ti neki rok da se popraviš, doći će da te provere još jednom, i pojeo vuk magarca. Ako se i dalje budeš nadmudrivala sa decom i roditeljima, teško tebi, a i nama!“

„Ali, Nenade…“ pokušala je Olga, ali Nenad je prekide.

„Nemam vremena za ovo. Rekao sam ti šta sam imao. Javi mi se sutra kad završiš časove, da vidim kako je prošlo.“

Olga snuždena izađe iz direktorove kancelarije. Pogleda oko sebe. Hodnici su bili prazni, odjekivao je glas tetkice sa drugog kraja zgrade. „Ja ovde ne pripadam.“ reče Olga u sebi. „Ja ću dati otkaz. Moje kolege, moj psiholog, moj predsednik aktiva i moj direktor, svi su mi okrenuli leđa!“ Ovo joj je bilo naročito bolno. „Svih ovih godina sam doživljavala razna razočarenja, ali ovo je najgore do sad. Dosta mi je!“

Nevoljno se kretala nazad ka zbornici.

„Da, ovo je prelilo čašu. Sutra ću dati otkaz!“ pomisli Olga, i momentalno oseti olakšanje.
„Janko mi je milion puta rekao da gubim vreme, da je bolje da ne radim ništa nego što venem u školi, da će on zarađivati dovoljno da izdržavamo decu, da li je ovo trebalo da se desi pa da progledam? Zašto nisam otišla ranije?“ U sekundi joj sinu odgovor.

„Pa, da! Nisam bila dovoljno nezadovoljna!“

Piše: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Kako izgleda kad nastavnik dobije “anonimnu prijavu”"

  1. Gordana kaže:

    Bila sam u potpuno istoj situaciji. kada mi je direktor rekao ..anonimna dojava, ja sam ga pogledala i rekla da me to uopšte ne interesuje. Posle par dana je došla inspektorica. Prekinula sam joj monolog rečenicom da ću podneti protiv nje POTPISAN papir da me je ucvenjivala i tražila novac. Gledala me je par sekundi zgranuto. Okrenula sam se i otišla.
    Ni jedna anonimna prijava više nije stigla. U svakom odeljenju sam rekla da ću i dalje nastaviti da držim časove na ruskom jeziku.
    Nikakvo pravdanje ne dolazi u obzir. GRIZEM!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama