Како изгледа живот ”парентификованог сина” и који то терет носи дечак који је морао прерано да одрасте

Foto: Canva

Замислите дечака од десет година који свако јутро припрема доручак за млађу сестру, помаже јој око домаћих задатака, а затим мирно слуша мајку како му се жали на финансијске проблеме. Док његови вршњаци брину само о томе да ли ће стићи да се играју након школе, он већ носи тежину одговорности коју ни одрасли често не могу да понесу. Ово је реалност парентификованог детета – сина који је прерано морао да одрасте.

Шта је парентификација?

Парентификација се дешава када дете мора да преузме улогу одраслог у породици – било кроз бригу о млађој браћи и сестрама (инструментална парентификација) или кроз пружање емоционалне подршке родитељима (емоционална парентификација). Дечаци који пролазе кроз овај процес често постају „мали мушкарци“ који никад нису имали прилику да буду само деца.

Како изгледа њихово одрастање?

Ране године (6-12 година)

Парентификовани дечаци често показују знакове преране зрелости који одраслима могу деловати импресивно, али су заправо забрињавајући. Ова деца развијају хипервигилност – непрестано прате расположење родитеља и атмосферу у кући, као мали сеизмографи који региструју сваку промену. Истовремено, почињу да гаје перфекционизам, осећајући да морају бити савршени да би одржали породичну хармонију. Своје личне жеље и потребе потискују у позадину, учећи да су мање важне од потреба других. Можда најтеже од свега, они несвесно преузимају кривицу за проблеме одраслих у породици, верујући да су они одговорни за срећу својих родитеља.

„Мама је била тужна, а ја нисам знао шта да радим. Мислио сам да ако будем довољно добар, она ће бити срећна.“ – сећање једног мушкарца на своје детињство.

Адолесценција (13-18 година)

Тинејџерске године доносе додатне изазове које је тешко помирити. Природна потреба за бунтом, која је здрава и нормална у овом узрасту, сукобљава се са дубоко усађеним осећајем одговорности према породици. Ови младићи често се друштвено повлаче јер им је тешко да се повежу са вршњацима чији проблеми им се чине тривијални у поређењу са њиховим. Хронични стрес који носе годинама почиње да узима свој данак кроз анксиозност и депресију. Можда најтеже од свега, они пролазе кроз идентитетску кризу – не знају ко су ван улоге „спасаоца“ или „малог одраслог“ у породици.

Како се осећају?

Емоционални свет парентификованог сина је сложен и често контрадикаторан. Дубоко у себи носе љутњу коју не смеју да покажу – знају да њихово одрастање није било фер, али осећају кривицу због те љутње према родитељима који су можда и сами били преоптерећени. Годинама су носили терет који није био њихов, што оставља дубоке трагове у виду сталног умора који се не може опоравити само спавањем.

Иако су увек били ту за друге, ретко је неко био ту за њих, што рађа дубок осећај усамљености. Научили су да њихова вредност зависи од тога колико су корисни другима, па их прогања страх од напуштања уколико не буду савршени. Све то резултује компулсивном потребом да „поправе“ све и свакога око себе – комплексом спасаоца који их прати и у одрасло доба.

У какве особе се развију?

Парентификовани синови често одрастају у:

Позитивне карактеристике:

  • Висока емпатија и способност разумевања других
  • Одличне организационе способности
  • Природно лидерство и одговорност
  • Отпорност на стрес (мада по цену здравља)

Негативни исходи:

  • Кодепендентност – не знају где су њихове границе
  • Контрола – тешко им је да се ослоне на друге
  • Потешкоће са интимношћу – тешко им је да буду рањиви
  • Радохолизам – вредност мере продуктивношћу

Партнерски односи: Образац који се понавља

Када парентификовани синови ступају у партнерске везе, често несвесно понављају познате обрасце.

Они често несвесно бирају жене које „требају спасавање“ јер им таква динамика делује познато и природно. Привлаче их комплексне личности са траумама или проблемима које могу да „реше“, док парадоксално избегавају стабилне, независне партнерке јер се поред њих осећају непотребно или се не знају односити према некоме ко не тражи њихову помоћ.

У везама аутоматски преузимају улогу „фиксера“ – они су ти који решавају проблеме, пружају подршку и држе везу на окупу. Истовремено, изузетно им је тешко да траже подршку за себе јер нису научили да је прихватају.

Осећају се одговорно за срећу и благостање партнерке, што може бити изузетно исцрпљујуће. Често могу остати неостварени јер не добијају једнаку бригу и пажњу коју они пружају, што ствара неравнотежу која може довести до горчине и разочарања.

Пут према оздрављењу: Кључ је у свесности

Добра вест је да се ови обрасци могу променити. Ево корака које одрасли парентификовани синови могу предузети:

1. Препознавање обрасца

Први корак у оздрављењу је прихватање своје приче – оно што сте проживели било је тешко и оставило је дубок утицај на ваш живот. Важно је именовати своја осећања и дозволити себи да осећате љутњу због изгубљеног детињства, без осећања кривице. Када почнете да разумете циклус како се прошлост одражава на садашњост, тек тада можете почети да га мењате.

2. Репарентинг себе

Потребно је да се повежете са оним дететом у себи и запитате се шта је требало а није добило. Почните да практицујете самонегу – научите да будете благи према себи онако како бисте били према малом детету које је требало заштитити. Дозволите себи игру и спонтаност – никад није касно да се „заиграте“ и повратите део детињства који вам је одузет.

3. Постављање граница

Научите да кажете „не“ без објашњења и оправдања – ваша вредност не зависи од сталног служења другима. Преиспитајте своје односе и будите искрени о томе да ли су узајамни и здрави. Најважније од свега, научите да тражите подршку и дозволите себи да будете рањиви пред људима којима верујете.

4. Професионална помоћ

Рад са терапеутом може бити пресудни корак у вашем путу оздрављења. Породична терапија може помоћи у разумевању порекла обрасца и динамике у вашој породици. Когнитивно-бихевијорална терапија је ефикасна за промену начина размишљања и понашања који вам више не служе. Ако постоје симптоми ПТСД-а (посттауматског синдрома) услед траума из детињства, специфична терапија траума може бити неопходни део процеса оздрављења.

5. Стварање здравих веза

У партнерским односима, научите да јасно комуницирајте своје потребе – партнерка не може да чита ваше мисли нити да зна шта вам је потребно ако јој не кажете. Тражите узајамност у односима – здрава веза је игра давање-узимање.

Порука наде

Драги парентификовани синови,

Ваша прича није завршена. Оно што сте проживели вас је учинило снажнима, али не морате стати на томе. Заслужујете љубав која не зависи од ваше корисности. Заслужујете партнерство које вас храни, а не само узима од вас.

Детињство које нисте имали не можете вратити, али можете себи пружити оно што вам је потребно сада. Можете научити да будете и давач и прималац, и снажни и рањиви, и одговорни и безбрижни.

Ваш унутрашњи дечак још увек живи у вама. Он чека да му дозволите да се игра, да греши, да буде недовољан понекад – и да се осећа вољен без обзира на то.

Ви нисте одговорни за спасавање света. Али одговорни сте за своје сопствено оздрављење. И то је довољно.