Како је феминизам дигао руке од домаћица

26 јануара, 2017


Последњег дана у класи постдипломских студија из енглеског језика, требало је да урадимо презентацију о нашим циљевима у каријери или нешто слично томе. Некако смо морали да устанемо и да пред педесеторо људи изјавимо шта ћемо учинити са својим животима. Један тип је блебетао о лингвистици старонемачког језика. Други је причао о проучавању Мајкла Филда, псеудонима инцестуозних лезбејки, тетке и нећаке, које су писале оде свом пекинезеру под називом Вим Чоу: Пламен љубави. Остали су говорили о Емили Бронте или романима које ће написати. Али не и Нел.
Нел је устала и рекла да је завршила са свим тим глупостима. Након тог семестра, рекла је, планира да напусти студије, добије децу и води органску фарму.
Били смо запрепашћени. Нел је кршила свако начело феминизма којем су нас учили: користи таленат који имаш, досегни што више можеш, разбијај баријере предрасуда ако их има. Вредиш само онолико колико и дело које створиш, и то дело које створиш мора бити једнако ономе што ствара мушкарац. Можеш да радиш све што и мушкарци, а остајање код куће са децом дефинитивно се није уклапало у ту слику.
Испада да сам и ја кренула Нелиним стопама. Напустила сам докторске студије да бих остала код куће са својим сином. Наставила сам да пишем, али то нисам чинила на штету своје породице која је расла и за четири године се умножила за три сина. Уместо да дане проводим држећи предавања о Фукоу, или о Чомском, или о општем писању, ја стављам гомиле веша на прање. Подучавам код куће; учим дечицу да читају и изводе научне експерименте са прикупљеним тубама од ролни тоалет-папира. Носим врећасте доње делове тренерке и шљампаве хаљине уместо кратких сукања и дугих сакоа. Немам органску башту, али узгајам блатњави врт препун биљака-месождерки и хеклам шешириће за своју децу.
Моји избори су подједнако запрепашћујући као и они које је направила Нел. И ја сам савршено задовољна изборима које сам направила. Нико ме није натерао на њих; направила сам их својевољно. И упркос томе што сам сама одлучила да живим животом који ме испуњава и чини срећном, ја траћим време. Људи мисле да свако може да остане код куће и брине о деци (не може). Свако може да подучава код куће (и опет, не може). Оно што ја радим сваког дана звучи као посао за неквалификовану радну снагу, и одатле потиче тај осећај траћења вредности. Људи мисле, ако свако може да ради оно што ја радим, зашто то не бих препустила другима — вртићу или школи — и провела време негујући свој унутрашњи живот и подучавајући друге како да раде исто?
Али ја не желим то да препустим другима. Мени се допада мој посао. Нисам домаћица из педесетих година прошлог века чији муж очекује вечеру на столу када стигне кући. Нико ме није натерао на ту улогу. Ја сам је сама изабрала. И због тога што сам изабрала то остајање код куће са децом као улогу која је потпуно у складу са мојом визијом самоостварења, и остварења моје деце, тврдим – да, то је подједнако феминистички избор колико и сви други.
Заговорница сам дојења. Провела сам године учећи жене како да носе бебе уз себе у носиљкама и марамама. Желим да постанем лидерка у организацији Аттацхмент Парентинг Интернатионал. Желим да држим часове другим клинцима код куће. Имам богат лични живот, али имам и све оно што ме као феминистичку активисткињу испуњава. Само, очигледно не ону врсту која се изгледа рачуна. Јер знате, разговор са младим мајкама о интолеранцији на млечне/сојине протеине може да промени животе. Само, не онако како то замишљају традиционалне феминисткиње.
Била сам феминисткиња на постдипломским студијама. И сада сам феминисткиња. Одбијам да одбацим тај назив само зато што други тврде да немам права на њега. Присвајам га за себе. Присвајам га за све друге мајке које су одлучиле да остану код куће, које су донеле храбру, свесну одлуку да брину о деци у друштву које обезвређује и бригу и децу.
Ако феминизам значи прављење сопствених избора, прилику да живите у потпуности остварен живот без спољашњег притиска да радите или будете нешто, онда смо ми феминисткиње. И премда неки дани могу бити напорни, иако понекад пожелимо да продамо децу и побегнемо у Вегас, задовољне смо својим изборима. И напослетку, то је оно што феминизам и значи.
Ауторка текста је Emili Brodbent. .
Текст је првобитно објављен на Scary Mommy
Текст превела и прилагодила Nora Gashi.
 
Извор: Центарзамамае

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама